Više o knjizi:
Senka Vlahović objavila je novu knjigu umetničkih fotografija ili foto-ilustracija, koje su vizuelne instalacije, i prozaida, malih pesničkih medaljona koji prate grafičke instalacije. Autorka nam je dosad bila poznata kao fotograf, grafički dizajner, odličan ilutrator, a poznato nam je i njeno bavljenje teorijom ilustrovanja i video-ilustrovanja knjiga.
Knjiga „Ukorenjeni u Nebu” za autorku је bio izazov, a za čitaoce je ona zadovoljstvo da na nov način vide spoj poetskog i proznog teksta i, na prvi pogled, za konzumenta ilustracija, koje stoje naporedo s tekstom. Grafičke instalacije su crno-bele umetničke fotografije grafički dizajnirane, dorađene. Svojom porukom one su u suvislom saodnosu s prozaidama, ali se mora zaključiti da slika dominira ovom knjigom. Snažno se manifestuje činjenica da pesnički tekst prati vizuelnu percepciju teme. Tema jeste bekstvo od pojavnog sveta u svet bolno-autentične pobune onih koje ne interesuje, ili onih koji nemaju društvenu moć, niti sprovode bilo koji oblik nasilja nad drugima. Polazeći iz perspektive individue, umetnička poruka je, u ime zajednice, poziv da se menjamo i preobražavamo sebe u sebi, najpre povezivanjem s Prirodom. Ne uzdiže se deo nad celinom, nego se deo traži u celini na putu ovovremenog traganja, koje, inače, egzistira od kad je sveta i veka, još od Adama i Eve pa do ovovremenih Adama i Eva, čiju emotivnu hroniku međusobnog odnosa, neuroza, opsesija, strahova, iskupljenja nalazimo u ovoj knjizi.
Umetničko ja u ime Bića traga za svojom besmrtnom suštinom, osvajajući tako kroz istoriju uvek nekorišćeno pravo na slobodu. Umetničko ja, i u vizuelnim instalacijama, i u tekstu, traga i za smislom umetničkog stvaranja u haosu trećeg milenijuma, kroteći svoje snove, pokušavajući da ogoli i imenuje beskraj, kao večno pravo na slobodu sopstvenog kreativnog čina, kao sopstveno ovaploćenje u ovozemaljskom životu kao žrtve, kao služenje Taliji, a ne ovom svetu koji lirsko ja ne razume i ne prihvata kao svoje obitavalište ceneći da „svet života i svet snova traje, mimo bora vremena i zaraženih satova što brišu slike sećanja”. Ožiljci u haosu života govore o drami i tragediji haosa našeg vremena.
Svet Talije je „svet čuda, svilenih pločnika, baršunastih okova, magičnih krovova i vatrenih kiša što plamenom zapljuskuju, dobuju varnicama suza prolivenih iz procepa svetova”. I kad peva „našla sam te i pre svog rođenja” lirski subjekat peva o večnom, nelinearnom postojanju „u radosti rađanja, našla sam te – hram tvoj i svileni kutak tvoga bitka”.
Povezanost muškog i ženskog principa, principa ljubavi, lirsko ja iskazuje rečima: „Eva sam i nisam, jer i Adam je u meni, i snaga njegova, i sile njegove muške, i slabost. Pred Boga kad odem, ni Adam ni Eva neću biti, ni pero što poput balerine zaigrava se oko trešnjina cveta sa Van Gogovih slika. Samo zrak svetlosti, trenutak u večnosti, kap u moru nebeskom”. Adama, kao muški princip stvaranja, nalazimo vizualizovanog u projekciji autorke i u njemu sagledavamo i Evu, ali i slabost, i umor ratnika u ovozemaljskim porazima, muku i bol usamljenosti.
Danilo Kiš je izrekao sud da je do 90-ih godina 20. veka u literaturi sve rečeno i da su zato posle tog perioda literarni postupak i forma dominantni. Senka Vlahović, prihvatajući taj stav, stvara svoju umetničku formu, a u duhu posmoderne tradicije, spajajući likovnu umetnost, tačnije rečeno njen ovovremeni derivat, i jednu hibridnu književnu formu. Pesma u prozi, prozaida, vid je književne hibridizacije, spoj poezije i proze. Ova knjiga je primer postmodernističke hibridizacije i različitih artističkih postupaka i primer stvaranja sopstvenog umetničkog rukopisa. U njoj je ostvarena inovacija spoja različitosti, spoja slike i govora, u jezik koji, kao osobena umetnička praksa, širi granice poznatog načina spajanja slike i reči, one prakse koja se ni uslovno u ovoj knjizi ne može nazvati tek pukim ilustrovanjem teksta. Dominacija slike nad tekstom podržava tezu o inoviranoj formi i ova knjiga živi na svoj intertekstualni način kao zanimljiva umetnička simbioza. Senka Vlahović je načinila za sebe značajan korak ka svom načinu oblikovanja i prezentovanja umetničke građe. Ona je otvorila put koji pruža mnogo novih neistraženih izražajnih mogućnosti.
U njenom poetskom tekstu mogu se naći naznake neoromantizma u kontekstu našeg vremena, ali svojim spojem slike i teksta ona podržava tezu da je važno, čak važnije, kako je nešto ispričano, nego šta je ispričano. Pred čitalačkom publikom našla se jedna vizuelno bogata knjiga koja komunicira grafički dizajniranom umetničkom slikom i rečima gradeći tako metaforični jezik bogat simbolima koje nužno treba odgonetati. Naročito vizuelni iskaz ovog dela traži interaktivan odnos konzumenta. Knjiga se može čitati i listati linearno, ali možete je, osim „Pogovora pesničkog”, čitati po sopstvenom nahođenju, ali pri tom stalno treba imati na umu da se delo utapa u svet mnogo širi od onog imenovanog. Već od prvog čitanja jasno je da ono jeste baza podataka vezanih za znanu tradiciju, kako književnosti i umetnosti uopšte, tako i istorije, religije, filozofije... Umetnica nam dokazuje da je sama umetnost oslonac i vera modernog čoveka i da je ona u službi usavršavanja ljudske prirode i izgradnje novo-stare civilizacije i njenih etičkih vrednosti. Umetnošću se može prevazići čovekov tragični položaj u prirodi, kosmosu, istoriji i našoj civilizaciji. Vlahovićeva ide i korak dalje i poručuje nam da je umetnost prava kada u sebi traži spoznaju Bića, kada u sebi nosi napor poznanja Boga.
O odnosu, spoju slike i reči lirski subjekat poručuje: „I pre slike, reč. I posle slike, reč. I u slici, reč. Pretače se, reinkarinira iz jednog oblika u dugi. Njeno veličanstvo reč i njeno podveličanstvo pesma. Pesma u slici, pesma u reči i ona neiskazana uvek je meni kad u kućicu puževu zavučem se i samo za Boga znam. Biti pesnik je velika tajna, i radost”.
Na tragu reči Dostojevskog to znači da se život pozajmljuje od umetnosti. Metatekstualnost odražava stalnu potrebu za preobražavanjem i na tragu je Hajdegerove filozofske opaske da će doći vreme, ono je i došlo, da se ponovo traži i da se „nađe Bog”. Jasno je platonsko-hrišćansko određenje duhovnog. Nasuprot njemu stoji propadljivost. „Promenljivi smo samo Mi. Propadljivi, nestalni, kolebljivi. Prokleti. Tražimo novo nebo, zemlju, vodu. A krajni je čas, da sebe nađemo, menjamo i dovedemo u stanje stalnosti stvaralačke promenljivosti”. Umetnica nam poručuje da to pravo svoje promenjivosti na planu krativnosti ne koristimo u dovoljnoj meri.
Ova knjiga je kreativan način suočavanja sa životom, kao društveno prihvatljiv način kreacije „kad otvoriš vrata sećanja i sna, i zaroniš u mrak i maglu nepoznatog, kročio si putem davnim do ključeva tajni gorde sobe predaka i potomaka”.
Oslobađajući se samokontrole, lirski subjekat nalazi način da iskaže neslaganje i bunt protiv bolne i neprihvatljive stvarnosti, pokazujući nam modele prolaznosti u traganju za večnim i nepromenjivim. U vibracijama, u promenama raspoloženja životna realnost se mora svoditi na prevođenje i sprovođenje ideja koje brane dostojanstvo mišljenja i duha, koje vode spasavanju pozitivnih emocija i ljubavi kroz odluku da se iz haosa krene postavljanjem pitanja sebi i drugima.
„Vekovi kroz mene govore, naslage lesa, mulja i taloga mora Panonskog, nasukani splavovi, skeleti tiskih cvetova i školjki barskih, ždralovi izumrli, mačevi soldata surovih, neustrašivih, crkve porušene i gradovi potonuli u podzemlje. Dovikuju, još su živi, pevaju.
Kažem Vam: Ovo nisam ja.”
U promišljanjima o suštini života jasno je šta treba spasti, koje to vrednosti života treba odbraniti od zagađivanja. Retorika dela je odlučna u odbrani humanih vrednosti, u odbrani same umetnosti i duhovne piramide označene Nebom na kom stoluje Bog, a u koje se treba ukoreniti.
„Koreni u Zemlji i koreni u Nebu – pozitiv i negativ, glava i pismo, lice i naličje, duh i telo, čovek i Bog.”
Poruka je jasna i iz reči: „Ona je tu i kad se čini da je nema. Poezija.” Umetnost se pojavljuje kao spas, kao estetska snaga, kao slika Bića. Sama slika nije ilustracija pesničkog teksta, nije dodatak tekstu. Ona je oslobođena tog služenja. Uvođenjem novih tehnika vizualizacije ona je moderna, savremena estetska poruka sama za sebe, dokaz našeg vremena o našem vremenu, o njegovim tehničkim mogućnostima i umetničkim dometima. Ona je dokaz i o načinima preobražaja tehnike, o prelazu umetnosti u formu tehnike. Ovo delo Senke Vlahović je još jedna potvrda Hajdegerovih teoretskih postavki o razvojnom putu umetnosti koji se završava dizajnom i, naravno, u ovom delu ne i zaboravom Bitka. Ispunjavajući prvi deo Hajdegerove postavke, autorka ustaje protiv zaborava Bitka. Problem našeg vremena je i činjenica da čovek ostaje bez „zavičaja” u ovom procesu ubrzanog razvitka tehnike, a ova knjiga Senka Vlahović pokušava da pomogne čoveku da ukaže na „zavičajnost” kroz povezivanje Zemlje i Neba, spoznajom prirode sveta, spoznajom Boga preko umetničkog čina. Fotografija, sada s tekstom, tvori, delom i povezivanjem kontrapunktom, novi smisao. U slici je eksplicitno izražena ta ugroženost i, čini mi se, da bi se paralele ovih vizuelnih instalacija mogle povući i sa slikom Edvarda Munka „Krik”. Može da nam se učini da je stanje muškarca, Adama 21. veka, u vizuelnim projekcijama autorke nedovoljno spoznato u realnom svetu, ili prenaglašeno u odnosu na pesnički tekst. Kao da je novi Adam čovek bez nade, pun bola. No taj bol, njemu, i nama, pomaže da proniknemo u tajne života. Taj bol koji je fizički, telesno uočljiv, koji je i duševni bol, koji je i lični, ali i bol iskustva, i nasleđa, pa tako poprima i afektivnu dimenziju i postavlja pitanje granica izdržljivosti. Bol otkriva našu nemoć, ali može i da nas budi, i da nas probudi. Baš taj bol ilustruje naše doba, ali on hrani i nadu u mogući preobražaj. Kao kod antičke statue Laokona, u vizuelnim projekcijama autorke imamo spoj bola i lepote muškog tela. Zemlja nosi predznak smrtnog, Nebo je besmrtnost, Zemlja je haos, Nebo je poredak, a umetničko stvaranje je važno u tom saodnosu, ono je katarza.
Lirski subjekat promišlja o umetnosti:
„Ovo nije umetnost. Ovo je ispovedanje vekova. Kad nemaš kome, piši sebi, Bogu i dalekom nepoznatom prijatelju. Biti pesnik je velika patnja. Biti čovek, još veća.
Odmetnik od kičice. Pesmom laviram i graviram, u knjigama, šrafure duše u stotine otisaka, da razmnožene do mnogih srca dođu, otvore ih i stvore prizore u njima meni nepoznate”.
U traganjima za istinom ostaje još uvek otvoreno samo pitanje: da li je Umetnost u stanju da „porodi”, kako to Hajdeger imenuje, „nadolazećeg Boga”? Za razliku od množine dela umetnosti našeg doba, autorka daje eksplicitno rečima iskazanu metafizičku sadržinu svog pogleda na svet kao svoj lični doživljaj i lični duhovni napor. Senka Vlahović pokazuje umetničko zračenje pesničke ličnosti, kako u rečima, tako i u svojoj izražajnoj tehnici umetničke fotografije spojene s novim mogućnostima umetničke nadogradnje. Svojim radom ona kao da poručuje i drugima da krenu svojim putem istraživanja, ako u sebi nose bar dva umetnička talenta.
Marija Tanackov, književni kritičar
