(Сенка Влаховић: Банатска Венера и јунак Димитриј, Банатски културни центар Ново
Милошево, 2020)
Сенка Влаховић (1985), визуелна уметница,
илустраторка и ауторка стручних књига о илустрацији, објавила је и лепу
мултимедијалну књигу Банатска Венера и
јунак Димитриј, у којој истовремено „дишу“ обе уметности за које је
Влаховићева надарена: ликовна уметност и књижевност. Тако естетичка категорија лепо у пуном смислу речи обележава ово
дело.
О спрези поезије и сликарства говорили су још и
писци и теоретичари давних епоха (поменимо, у плејади многих, Хорација и
Лесинга), а та спрега потпуно је оваплоћена у овој Сенкиној књизи.
Рецензенткиње – Лидија Цветић Вучковић, теоретичарка уметности, и Марија
Јефтимијевић Михајловић, књижевна критичарка – сагласне су у мишљењу да
вредносну димензију књиге подједнако творе обе уметности. Можемо додати: у овом
делу влада естетска једнакост двају знаковних система. Јер, суптилна лепота и
тајанство илустрација не ремете исту такву лепоту и тајанство књижевног штива,
него оба медија овде показују колико је уметност симболичка форма људског духа
и постојања...
Књижевни јунаци ових поетских записа (који
имају и фину лирску нарацију) јесу Банатска Венера Татјана и јунак Димитриј,
њен сан и жудња. Но, ови јунаци нису једнообразни: Татјана Ларина – „пресељена
у 21. век“ да и ту сања своју сродну душу – није само Пушкинова Татјана, него
је и Лазина Ленка, и епска Косовка девојка, и Грушењка, јунакиња
Достојевског... Она је, може се рећи, архетип жене која чека, исто тако као што
је њен Димитриј истовремено – и Оњегин, и Карамазов, и Вук Исакович, и Мита
Бекрија; значи, архетип ратника, несмиреника, луталице... Тако протејски
преображаји прате и јунакињу и јунака, док сама Татјана, осим што поприма црте
различитих јунакиња, постаје и – део природе („булка у житу“, стр. 11; „безброј
цветова и бубамара“, стр. 37), а плодна земља банатска и бескрај плаветнила
активирају митску слику спајања земље и неба (и на ликовном плану и у књижевном
тексту). Дакле, и дубина метафизичка и давнина књижевних слика настањују ову
Сенкину књигу.
Књигу настањује и фина интертекстуалност која
потиче не само од различитих јунака и појмова из области књижевности, религије
и митологије, него произилази и из алузија на поједина књижевна дела, а такође
је интертекстуалност видљива и на плану израза: ту су скривени цитати и алузије
на „бескрајни плави круг и звезду“ и на многа друга дела књижевне прошлости; ту
је и посебна лексика, између осталог и црквена, библијска, химнична... Није
можда случајност то што је за мото књиге узет стих из Соломонове Песме над песмама, неприкосновене химне
љубави. А узвишена књига о љубави јесто и ово дело, у ком се суптилно стапају
еротика и невиност, како у речима јунакиње Татјане тако и у самим илустрацијама,
где су честе слике мача, нара, пшенице... Јединство тела и душа, као идеал
сваке љубави, и тихи позив Татјанин ратнику
да постане и песник – јесте фина
градација у овој поетској прози, коју такође краси и посебна музика синтаксе,
реченична мелодија што разбокорено бóји сваки од ових двадесетак
лирских записа и у сваком достиже једну лепу смисаоно-мелодијску градацију.
Кад је реч о осталим стилским средствима, вреди
поменути песнички дар Сенке Влаховић да употреби оригиналну и разгранату
метафору, као и друге стилске фигуре: поређења, персонификације, хиперболе и
остале фигуре које у читаоцу стварају упечатљиве слике, тако да је ово дело
заиста – и песма и слика. Ту су и хијазми, посебни укрштаји супротности, на
пример: „Будна сања. Јава у сну. Срце у глави, разум у срцу“ (...) А звучне
фигуре заступљене у књизи (попут анафора, асиндета, полисиндета и других)
такође овим записима дају чар и звучност стихова; поезија по себи јесу и Татјанине речи али и
коментари о Татјани, у загради, који потичу од песника-наратора.
У сваком књижевном делу важни су простор и
време. Као што се јунаци једначе, мењају и узрастају, тако се преплићу (и
узрастају) и простори и времена... Банатска равница, сибирска степа, и –
бескрајни плави круг. Прошлост, савременост, и – вечност (оличена у „десет
хиљада кругова око Сунца“, када се створила „клица“, у епилогу књиге о
Банатској Венери и јунаку Димитрију). А простор и време, сан и јава, подсвест и
свест расплићу се као оно црвено клупко (везивно ткиво ове књиге) које се може
доживети и као клупко инспирације што покреће белину папира на којој настају –
и Песма и Слика.
Песма и слика, „највећа истина која беше у
Бога“, у овом Сенкином делу еманирају посебну светлост и духовност. Кад је реч
о бојама, поред црвене, преовлађује плава, а пратилац плаве боје често је и жута, или жуто-златна
боја. Плаво и златно које подсећају на духовност икона... Но ту је и она
неказана светлост која произилази из песничких речи... Укупно узев, она
светлост што „греје нам и тела и душе“. Нека се овим Татјаниним речима заврши
наш покушај да дочарамо књижевно-уметничку вредност овог оригиналног остварења
Сенке Влаховић.
Маја Белегишанин
