Olivera Skoko: Uzgajanje budućih snova u bašti lične antologije (Senka Vlahović, Antologija Budućih snova, 2021)

Ako zaista postoji žensko pismo i ako njime progovara Senka Vlahović, onda je ono njoj bilo nedovoljno da bi izrazila svoju kako sama kaže „prenadraženost čula”. Stoga je logično da kao vrsan ilustrator uvodi i ono u čemu je jednako dobra, žensku sliku. I tako dolazimo do onoga što čini nukleus njenog stvaralaštva, što bi zapravo moglo da se nazove svojevrsnom poetskom  jednačinom, u kojoj je „red slika i red pesama… ljubav čista”. 

U pokušaju da svako od nas načini nešto svoje, autentično, shvatamo da najviše zapinjemo usled odsustva muza. A Senka stvara potpuno inverznu situaciju, postavljajući smisleno pitanje: Šta je muza bez slikara, bez pesnika? I ostajući tako zapitani nad sudbinom one koja uliva tako neophodno nam nadahnuće, shvatamo da muškarac i žena, taj dvojac sa ili bez kormilara, jednako uspešno savladavaju tu plovidbu po slikama i rečima sa željom da se, kako autorka kaže, „usidre samo u biblioteci večnosti”. A gde se prostire večnost, tu nastaju budući snovi koji nisu ništa drugo do „bašte za uzgajanje poezije”. Koliko je samo iskonske istine u tom poređenju. Šta li je pesnik drugo nego baštovan koji sadi, obrađuje i neguje najlepše primerke svoga vrta; najlepše stihove koje kad uzbere, poklanja, al’ pre toga zaodene u ilustraciju. Jer same, „reči su neudobne”, treba ih učiniti komotnim. Zato nema lepše komocije od kombinacije. I opet ista jednačina: „red slika i red pesama... ljubav čista”. 

Ilustracije Senke Vlahović imaju lakoću u potezu, ali snagu u izrazu. Svaki crveni trag na njima, a on je ne samo sveprisutan, nego i neophodan, izgleda nam poput dirke na klaviru; samo što umesto crnih imamo te rumene, crvene Senkine otiske. Oni su taj udar, taj snažni uskličnik na svakoj od ilustracija. I uvek je tačno tamo gde treba; oko grudi, oko srca, da ogrne glavu, da se poput minđuše od trešanja zakači za uho, da bude obeleživač za knjigu, da se pretvori u školjku, u leptira, da postane jagoda na usnama… I svedoci smo da se ta crvena ne zaustavlja. Ima je baš svuda. Razlivena je „kao suza, suza radosnica”, poručuje autorka. I nemamo razloga da joj ne verujemo. Ona nas svojim rečima i slikama zapravo drži čvrsto na onoj zdravoj, vedroj strani života jer „što više vode vadiš, čistija nadolazi”… Čista voda rađa čiste misli, a one opet…, pa zna se: „red slika i red pesama… ljubav čista.” 

Ako bismo pokušali da saznamo poreklo nastanka i sam način ovog poriva da stvara tako neobičan prosede, ne bismo morali mnogo da se mučimo. Senka Vlahović bi nam zapravo sama otkrila da „od reči i slika sazdana je” i da se „hrani sopstvenim derivatima reči i slika”. Ali kao što nam jasno i imperativno objašnjava sebe, tako i sebe nudi onom do koga joj je stalo; ništa manje ubedljivo, poručivši „moje telo je kuća za tvoj stih”. 

Malo je ovako kompletnih autora koji imaju potrebu da ceo posao zaokruže sami: da napišu, ilustruju, grafički oblikuju… Ali, nije samo u pitanju potreba, već znalaštvo i umešnost u svemu pomenutom, pa ne čudi, što bar na dva mesta jednostavno i samouvereno autorka progovara: „u knjigu obukoh se.” Stoga nam kao posmatračima pruža zaokružen užitak jer posmatramo „one woman show” ili u prevodu na Senkin jezik: „ja sam sopstveni let”. 

Utisak je da su Senkine reči lagodne, a ilustracije lagane. Kao takve, prijanjaju za naša čula, stvarajući u nama sopstvene potrebe za ekspresijom. Kakvom god. No, i pored lakoće sa kojom stvara i prenosi zagledanost u svoju unutrašnju sazdanost, znamo da je najteže sebe razumeti. Otuda toliko introspekcija u radu Senke Vlahović; ljubav prema sebi, ali i oštrina i budnost prema svom biću. Nije pravdanje kada kaže „ako preživim samu sebe”, već odgovoran pristup i ozbiljan naum. Kao što je, uprkos toj nesumnjivo ženskoj poetici, Senka Vlahović nam predstavila jedan ozbiljan rad. Bilo da ga posmatramo kao knjigu, bilo kao izložbu, bilo da je u pitanju „red slika i(li) red pesama… ljubav je čista…”. 

Olivera Skoko, istoričarka umetnosti 

O stripu za decu u časopisu Detinjstvo (Zmajeve dečje igre, 2021)

 https://zmajevedecjeigre.org.rs/.../Detinjstvo_04_2021.pdf


Senka Vlahović
 
STRIP ZA DECU:
ALTERNATIVNI I EKSPERIMENTALNI PRISTUPI U 21. VEKU U SRBIJI
(MAJA VESELINOVIĆ I DRAGANA KUPREŠANIN)
 
I ilustracija je deveta umetnost.

SAŽETAK: U radu se istražuje kako esencija stripskog/ilustratorskog jezika, koji sitetiše narativno i figurativno, u nekonvencionalnom izrazu alternativnog ili eksperimentalnog stripa za decu može uticati na najmlađe čitaoce digitalnog doba, pa i one koji imaju specifične potrebe, poput slepih i slabovidih kojima je namenjen taktilni strip, i kakav je značaj ovakvih retkih primera stripa za decu za sam razvoj ove vrste umetnosti u Srbiji. Za primer su uzeti stripovi Tri male kineskinje Maje Veselinović i Crvenkapa Dragane Kuprešanin.

KLJUČNE REČI: strip za decu, ilustracija za decu, alternativmi strip, eksperimentalni strip, taktilni strip

KAD SAM BILA MALA: Priroda i tradicija (intervju)

KAD SAM BILA MALA: PRIRODA I TRADICIJA, intervju za list za decu Bijela pčela, Rijeka, Hrvatska, novembar 2021.

 

SENKA VLAHOVIĆ

Senka Vlahović (Novi Sad, 1985.) vizuelna je umetnica, ilustratorka i dizajnerka knjiga, autorka stručnih knjiga i tekstova o ilustraciji. Diplomirala je primenjenu fotografiju, i specijalizirala ilustraciju knjige. Master rad na temu Video-ilustracija knjige odbranila je na Akademiji umetnosti u Beogradu. Autorka je sedam knjiga: četiri stručne knjige u oblasti ilustracije (na srpskom i engleskom) i tri umetničke knjige u kojima je objedinila autorski tekst, ilustraciju i dizajn. Dobitnica je ULUPUDS-ove nagrade za najbolju knjigu u oblasti teorije vizuelne komunikacije na sajmu knjiga u Beogradu i Godišnje nagrade ULUPUDS-a za stvaralaštvo u 2017. godini. Autorka je izložbe i projekta Savremeni srpski ilustratori knjiga za decu (Bibiana, Bratislava 2019, SKC, Beograd 2020). Osnovala je i dugi niz godina organizovala međunarodni Festival ilustracije knjige BookILL Fest. Bila je članica međunarodnog žirija Bijenala ilustracije u Bratislavi i više puta učesnik međunarodnog simpozijuma ovog bijenala. Grafički je oblikovala oko 500 knjiga, uglavnom u okviru izdvačke delatnosti Banatskog kulturnog centra, gde radi kao umetnička direktorka. Imala je oko 30 samostalnih izložbi slika, fotografija i ilustracija. Učestvujei na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Članica je ULUPUDS-a i Matice srpske. 

Ti si, Senka, odrastala na selu, gde i danas živiš. Kako je biti na selu?

Od kad znam za sebe, živim na selu. A i pre toga, još dok sam bila u majčinoj utrobi, boravila sam na Fruškoj gori. Moji roditelji su tada živeli u jednom malenoj kući nadomak manastira Krušedol. U prirodi. Odlazila sam kasnije mnogo puta tamo i na osnovu tih prizora i priča, a i ponekih filmskih scena iz tog perioda gde se pojavljuju moji roditelji, stekla sam utisak kao da se sećam svog života tamo. Rođena sam u Novom Sadu, a onda su moji roditelji prešli da žive u porodičnoj kući Vlahovića u Novom Miloševu, u Banatu. Na tom mestu, u toj kući, gde sam kao novorođenče dospela, naša porodica živi više od 150 godina. I već sam pomenula dve bitne stavke mog a i mnogih drugih odrastanja na selu: priroda i tradicija. To su možda i dve važne razlike u odnosu na život u gradu.

Nisam od onih koji previše veličaju život na selu, danas je to postalo popularno, niti opet veličam život u gradu. Život na selu ima i puno prednosti i mana. Pored toga, moje detinjstvo na selu i nije bilo baš tipično. Ja nisam za, razliku od mnoge dece, na primer, išla da pomažem u radovima na njivi, niti slušala u svom domu o takvim poslovima. Nisam znala da razlikujem kombajn od berača, čak do skoro nisam znala ni čemu koji služi, a viđala sa ih redovno po sokacim i avlijama. Ali sam znala još pre polaska u školu ko je Botičeli i precrtavala njegovo Rađanje Venere koje mi je tada bila omiljena reprodukcija u velikoj Jansonovoj Istoriji umetnosti koju sam stalno kao devojčica prelistavala. Sigurno da nije uobičajeno biti dete umetnika u selu. U naš dom su često dolazili pisci, akademici, biznismeni, političati, razne javne ličnosti, televizije... Tako da je moja porodica, pored nekog svakodenevnog seoskog društvenog života, imala i jedan drugi. Ja od najranijeg doba često nisam imala sa kim da delim neka umetnička iskustva. Moram priznati da sam bila i pomalo usamljena. Tako sam spontano, stvarala i oduvek imala neki svoj svet. Kao paralelni život. Gotovo skriveni. Doduše, verovatno ga i svako dete na neki način ima.

Čega se najradije sećaš iz detinjstva?

U jednom periodu mog detinjstva smo svi porodično, moji roditelji brat i ja, živeli ne u onoj staroj porodičnoj kući koju sam pominjala, već u jednoj drugoj kući u kojoj ja još uvek živim. Taj period mi je bio najlepši zbog snažnog osećanja porodičnog zajedništva, zbog ogromnog dvorišta, voćnjaka, stogodišnjih prelepih kajsija i velikog trema. Jedno vreme smo tamo imali posebnog kućnog ljubimca, kobilu, koja se zvala Dina. Bila je, po poreklu, rasni trkački konj. Tata ju je kupio kao ždrebe, i kog smo i mi deca slobodno jahali. U toj kući sam se uvek osećala drugačije, tamo sam volela da stvaram, i danas je tako. Tu smo pravili likovne kolonije, primali goste, umetnike, pesnike... Ponekad bi u večernjim satima dolazila deca iz komšiluka u dvorište, tata bi upalio vatru, i svi bismo zajedno sedeli i družili se. Tad je u toj kući bila ogromna biblioteka mog oca, pisca Radovana Vlahovića, koju smo kasnije preselili u naš Banatski kulturni centar. Sećanja na period detinjstva u Banatu su mi u toj kući najlepša.

Kako si odlučila da ti crtanje i slikanje bude životni poziv?

Još pre polaska u školu, moja majka, koja se bavi slikarstvom, često je mene i brata uključivala da zajedno sa njom crtamo i slikamo. Davala nam je vodene boje, tuš, tempere, sve ono što tako maloj deci druge majke ne daju da ne bi isprljala kuću. Mi smo istinski uživali u toj posebnoj igri, a tepisi, stolovi i stolnjaci su redovno imali fleke od boja koje nisu mogle da se operu. Ta ljubav prema slikarstvu se javila jako rano i spontano, i iz čiste ljubavi prema stvaranju se razvijala. Tokom osnovne škole svi smo primećivali kako su moji radovai nastali kod kuće bili lepši, slobodniji, maštovitiji nego oni u školi. Učitelji i nastavnici su imali takav pristup deci da ih uče kako treba, a ne da ih podstiču da budu slobodni u toj stvaralačkoj igri. Moja majka je to znala, a i ja sam radeći kod kuće osećala drugu vrstu spontanosti, radosti i slobode. Naravno, i tata bi uvek podržavao taj rad, a umetnici koji bi dolazili u našu kuću su te crteže gledali i komentarisali. U višim razredim osnovne škole sam već uveliko samoinicijativno slikala i crtala. Kasnije tokom Gimnazije su usledili časovi slikanja, prvi konkursi, prve izložbe, pa studije. Bilo je tu i dilema i lutanja... Ali ta iskra se rodila jako rano u domu, kroz ljubav i igru, i sama je opredilila moj put.

Između ostalog, baviš se ilustracijom. Da li „razgovaraš“ sa tekstom koji čitaš i kako biraš situacije koje ćeš ilustrovati?

Najviše sam ilustrovala i dizajnirala knjige za odrasle. Važan projekat koji sam realizovala vezano, za ilustraciju za decu, je izložba Savremeni srpski ilustratori knjiga za decu za koju sam odabrala radove naših 25 renomiranih ilustratora za decu i pisala prateći tekst. Izložba je premijerno otvorena u Međunarodnoj ustanovi umetnosti za decu Bibiana u Bratislavi, a kasnije u Srećnoj galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu i na Festivalu za decu Mamutfest u Kikindi. Ovom izložbom sam želela da istaknem vrednosti i bagatvsto srpske ilustracije za decu 21. veku.

A kada ja ilustrujem, trudim se da ne prepričavam tekst slikom, da ne ponavljam već rečeno, već da ponudim čitaocu nešto novo, istinski autorsko i autentično, jedan bogatiji doživljaj priče, ono što reč ne može da ponudi. To je jedna od bitnih vrednosti ilustracije u umetničkom pogledu.

Kako započinješ da radiš? Šta treba da se desi da počneš nešto novo?

Neka iskra u srcu i u duši koja je poput zaljubljivanja, ali nije isto. Tada je za mene stvaranje najlepše a doživljaj publike najbolji. Mogu podsticaji biti i druge vrste, racionalniji, intelektualni, ali su efekat i percepcija drugačiji. Okušavala sam se i u jednom i u drugom, ali mi je ono prvo bliskije i istinskije.

U Beogradu je ovih dana otvorena izložba tvoje knjige „Antologija budućih snova“. Iz čega se sastojao taj projekat?

Antologija budućih snova je knjiga koju sam sama napisla, ilustrovala i dizajnirala. Nazvala sam je i knjigom umetnika. Ona je umetnički objekat i eksponat na izložbi. Izložba se sastoji od ilustracija koje se nalaze u ovoj knjizi. Ovakav koncept spajanja knjige i izložbe realizovala sam više puta, kroz ovu i svoje prethodne dve knjige. Čini se da sam od oba raditelja nasledila talente, i za pisanje i za slikanje. Samo mi je ovaj drugi važniji i draži.

                                                                   Razgovarala Gordana Maletić



 

RTV: Nova knjiga Senke Vlahović "Antologija budućih snova“ (AUDIO)

 https://www.rtv.rs/sr_lat/kultura/nova-knjiga-senke-vlahovic-antologija-buducih-snova%E2%80%9C-(audio)_1283744.html


Antologija budućih snova, Politika, 15. 10. 2021.



 

Otvorena izložba Senke Vlahović u SKC-u u Beogradu

Izložba ilustracija Senke Vlahović iz knjige „Antologija budućih snova: knjiga umetnika”, koju je sama autorka napisala, ilustrovala i dizajnirala, otvorena je 14. oktobra u „Srećnoj galeriji” Studentskog kulturnog centra u Beogradu, a trajaće do do 30. oktobra 2021. godine.


Knjiga „Antologija budućih snova: knjiga umetnika” je nedavno izašla iz štampe u izdanju Banatskog kulturnog centra i sama će, pored dvadesetak radova velikog formata, biti eksponat na izložbi.



O knjizi i izložbi

Ilustracije Senke Vlahović imaju lakoću u potezu, ali snagu u izrazu. Svaki crveni trag na njima, a on je ne samo sveprisutan, nego i neophodan, izgleda nam poput dirke na klaviru; samo što umesto crnih imamo te rumene, crvene Senkine otiske. Oni su taj udar, taj snažni uskličnik na svakoj od ilustracija. I uvek je tačno tamo gde treba; oko grudi, oko srca, da ogrne glavu, da se poput minđuše od trešanja zakači za uho, da bude obeleživač za knjigu, da se pretvori u školjku, u leptira, da postane jagoda na usnama… I svedoci smo da se ta crvena ne zaustavlja. Ima je baš svuda. Razlivena je „kao suza, suza radosnica”, poručuje autorka. I nemamo razloga da joj ne verujemo. Ona nas svojim rečima i slikama zapravo drži čvrsto na onoj zdravoj, vedroj strani života jer „što više vode vadiš, čistija nadolazi”… Čista voda rađa čiste misli, a one opet…, pa zna se: „red slika i red pesama… ljubav čista.”

Malo je ovako kompletnih autora koji imaju potrebu da ceo posao zaokruže sami: da napišu, ilustruju, grafički oblikuju… Ali, nije samo u pitanju potreba, već znalaštvo i umešnost u svemu pomenutom, pa ne čudi, što bar na dva mesta jednostavno i samouvereno autorka progovara: „u knjigu obukoh se.” Stoga nam kao posmatračima pruža zaokružen užitak jer posmatramo „one woman show” ili u prevodu na Senkin jezik: „ja sam sopstveni let”.

Olivera Skoko, istoričarka umetnosti
(iz recenzije knjige)


O autorki

Senka Vlahović (1985, Novi Sad) je vizuelna umetnica, ilustratorka i dizajnerka knjiga, i autorka stručnih knjiga i tekstova o ilustraciji. Na Grafičkom odseku Visoke tehničke škole u Novom Sadu diplomirala je primenjenu fotografiju, gde je i specijalizirala ilustraciju knjige. Master rad na temu Video-ilustracija knjige odbranila je na Akademiji umetnosti u Beogradu. Autorka je sedam knjiga: četiri stručne knjige u oblasti ilustracije (na srpskom i engleskom) i tri umetničke knjige u kojima je objedinila autorski tekst, ilustraciju i dizajn. Dobitnica je ULUPUDS-ove nagrade za najbolju knjigu u oblasti teorije vizuelne komunikacije na sajmu knjiga u Beogradu i Godišnje nagrade ULUPUDS-a za stvaralaštvo u 2017. godini. Autorka je izložbe i projekta Savremeni srpski ilustratori knjiga za decu (Bibiana, Bratislava 2019, SKC, Beograd 2020). Osnovala je i dugi niz godina organizovala međunarodni Festival ilustracije knjige BookILL Fest. Bila je članica međunarodnog žirija Bijenala ilustracije u Bratislavi i više puta učesnik međunarodnog simpozijuma ovog bijenala. Grafički je oblikovala oko 500 knjiga, uglavnom u okviru izdvačke delatnosti Banatskog kulturnog centra, gde radi kao umetnička direktorka. Imala je oko 30 samostalnih izložbi slika, fotografija i ilustracija. Učestvovala je i na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Članica je ULUPUDS-a i Matice srpske.

Politika, 15. 10. 2021.

 

 

 

 

 

 

Više fotografija možete videti ovde: