Senka Vlahović

Senka Vlahović je vizuelna umetnica, autorka više knjiga (četiri stručne u oblasti ilustracije i tri umetničke u kojima je objedinila tekst, ilustraciju i dizajn) i umetnička direktorka Banatskog kulturnog centra u Novom Miloševu. Rođena je 1985. godine u Novom Sadu. Na Visokoj tehničkoj školi u Novom Sadu diplomirala je primenjenu fotografiju, kod prof. Sibile Petenji Arbutine, gde je i specijalizirala ilustraciju knjige, kod prof. Doru Bosioka. Master studije Kreiranje imidža u umetnosti i medijima završila je na Akademiji umetnosti u Beogradu kod prof. dr Dejane Prnjat. Članica je ULUPUDS-a i Matice srpske.

Napisali ste i objavili sedam knjiga. Književnost je u velikoj meri kod Vas spojena sa likovnim izrazom, pa su i ova dela specifična. Kako biste ih Vi okarakterisali?

Bez obzira da li se ilustracijom bavim teorijski ili praktično, reč i slika na mom umetničkom putu, bez moje jasne namere ili bilo kakvog plana, nekim promislom, verujem, idu ruku pod ruku. I kad se u teorijskoj knjizi „Video-ilustracija knjige“ bavim istaživanjem kako pokretna ilustracija u okviru neke dramske i audiovizuelne forme utiče na percepciju književnog narativa (konkretno u okviru video-ilustracije knjige pesama „Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski“ moga oca Radovana Vlahovića koju sam i režirala), ali i kad ilustrujem sopstveni tekst, kao u „Banatskoj Veneri“ ili „Antologiji budućih snova“, odnos prema ilustraciji je isti. Ilustracija je autonomna i autentična u odnosu na tekst, svest o njenoj prirodi se i kroz teoriju i kroz praksu širi, a u sadejstvu sa tekstom, sa njom se može ići i korak dalje i u okviru autorskih projekata stvarati kompleksna višemedijska umetnička dela.

Vaša knjiga pod nazivom „Banatska Venera i junak Dimitrij“, privukla je veliku pažnju medija i publike kao književno-vizuelno delo, hipertekst u kojem su objedinjeni reč i slika. Imali ste i izložbe tih ilustracija. O čemu je reč?

„Banatska Venera i junak Dimitrij“ je moja prva knjiga-izložba (pre koje sam, naravno, imala već pet objavljenih knjiga i preko dvadeset samostalnih izložbi), ali je to knjiga koju sam i napisala, i ilustrovala i dizajnirala, a ilustracije iz knjige sam samostalno izlagala u galerijama. Kroz izložbu sam zapravo predstavljala knjigu – otvaranje izložbe umesto organizovanja promocije knjige u nekoj biblioteci. Ilustracije sa zidova galerije pozivaju i uvode čitaoca u svet knjige. A sama knjiga kao umetnički objekat je pored ilustracija bila i glavni eksponat na izložbi.

Kako je moj primarni izraz, barem hronološki gledano, bio likovni, bilo mi je mnogo važno da ilustracije u knjizi budu autonomne, jednako važne kao i tekst, da dopisuju knjigu, da sa tekstom čine celinu, da nisu nešto što se lako može izostaviti. Da nisu dekoracija ili ponavljanje pročitanog, već umetnost sama za sebe. Čuveni Vladan Radovanović mi je za knjigu „Banatska Venera i junak Dimitrij“ rekao kao je to svakako – sintezijsko delo i još mi je napisao da „Čak i kada nije moguće precizno ukazati na obeležja korespondentnosti, uvek postoji ubedljiva objedinjenost svega što se stvara iz jednog duhovnog centra.“ Ja jesam smatrala da je u ovom slučaju ta knjiga umetnički objekat, ali mi je on dao jedan novi uvid i potvrdu koja je uticala i na moj dalji rad. Tako je, čini mi se, moja autonomna i sa tekstom ravnopravna ilustracija, potvrdila svoj integritet ali je vremenom, u novim radovima, još više srasla sa rečju u neko sintezijsko ili višemedijsko delo, i otrgla se mojoj kontroli. Tu će se postaviti novo teorijsko pitanje, ne da li je ilustracija samo primenjena ili i jednaka visokoj umetnosti, već da li postaje nešto sasvim drugo u okviru višemedijskog dela. To valjda i jeste draž umetnosti, što ne znamo gde nas vodi. I dok je stvaramo ili i kad je upijamo, gledajući, čitajući, slušajući.

Sadržaj knjige „Banatska Venera i junak Dimitrij“ nije manje važan ili manje složen za mene kao autora u odnosu na formu, ali se ta forma često prva nameće. Knjiga sadržajno predstavlja lirske monologe ali i komunikaciju junakinje sa junakom iz naslova u prvoj liniji, ali je zapravo jedno otkrivanje višestrukih identiteta junakinje, kako muških tako i ženskih, kroz intertekstualne veze sa raznim književnim i umetničkim delima, i u spoju tih muških i ženskih identiteta, zapravo u spoju junakinjinog ženskog i spoznatog muškog dela ličnosti, sopstevenog animusa, dešava se poljubac u biseru, u školjci, iz koje se na dnu presahlog Panonskog mora, među klasjem, rađa banatska Venera. Botičelijeva Venera, Tatjana Larina Banatska, Kosovka devojka, Lenka, Grušenjka, Anastasija… Ona što u sebi spoznaše i Onjegina, i Mitju Karamazova, i Vuka Isakoviča, i kosovskog junaka, i ratara banatskog i pesnika… Arijadnina crvena nit spaja majku zemlju i zvezdu u bekrajnom plavom krugu, spaja pesmu i sliku, ljudsko i božansko.

Vaša nova knjiga је „Antologija budućih snova“?

Crvena nit koja je potekla iz klupka u knjizi „Banatska Venera i junak Dimitrij“ razlila sa i rastopila, ulila u pore između linija i reči u knjizi „Antologija budućih snova: knjiga umetnika“. U još jednoj knjizi-izložbi, malom umetničkom manifestu, odi i anatomiji ženskog stvaralaštva, poemi o transformaciji muze u ženu koja stvara, voljenog pasivnog objekta u aktivnog stvaralačkog subjekta autentične ženske poetike, i o pesniku-slikaru koji u obrnutim ulogama muza-stvaralac, i obostranim projekcijama animusa i anima između dvoje ljubavnika i umetnika, spoznaje sopstvenu stvaralačku animu. Sve je to tek jedna metafora naznačena uvodnim motom „Ilustracija je ljubav, mesto susreta”. Reč, muška, i slika, ženska, ovaploćeni u knjizi.

Ilustracije u knjizi čine poslednji ciklus knjige, nemoguće je izostaviti ih, i time su integralni, ravnopravni i neodvojivi deo celine, ilustracije koje ne prate već u jednakoj meri grade knjigu. Antologija zapravo ima još čvršću vezu između reči, slike i dizajna, od prethodnih mojih knjiga. Ilustracije iz ove knjige su kao izložba zajedno sa knjigom-umetničkim objektom kao eksponatom na izložbi, do sada izlagane u „Srećnoj galeriji“ Studentskog kuturnog centra u Beogradu, u Kulturnom centru Zrenjanina, i u Žitnom magacinu Muzeja „Kotarka“ u Novom Miloševu gde sam, u okviru programa Noći muzeja, u svom mestu, bila u prilici da obeležim 20 godina od prve samostalne izložbe.

Grafički ste oblikovali ili ilustrovali oko 600 knjiga. Objavili ste stručne knjige o ilustraciji. Kakav je posao ilustratora?

Pomenutih 600 knjiga je gotovo čitava produkcija Banatskog kulturnog centra koja je prešla preko mojih ruku. Većinu sam dizajnirala, kreirala ili birala (foto)ilustracije za korice, likovno uredila, ili tehički pripremila za štampu. Naravno, daleko manji broj sam kompletno ilustrovala. Pozicija izdavača je mnogo uticala na to kako opremam knjige, i čini mi se da više brinem o vezi sa tekstom, dok imam utisak da drugi koji se tim poslom bave često više brinu o likovnosti nauštrb komunikativnosti vizuelnog segmenta knjige na relaciji tekst knjige – identitet ili imidž knjige -potencijalna publika. To sam primetila i učestvujući u radu brojnih žirija. Naročito međunarodnih, tekst se ili ne gleda, ili je na drugom jeziku, ili se ni ne može stići pročitati, što je i fizički neizvodljivo. Ilustrator je u posebnoj relaciji sa piscem dela, odnosno tekstom knjige, i mora mu se prilagoditi, zaigrati svojevrsni ples sa tim tekstom, što ima sasvim drugačiju draž od recimo slikarstva gde tog sadejstva dva autora nema. Ilustrator se, naravno, može i potpuno samostalno izraziti bez tekstualnog predloška, pričajući vizuelnu priču i prenoseći poruku sa ili bez teksta.

Pored mojih ličnih knjiga, jedan od najzanimljivijih projekata, u skorije vreme, kompletnog oblikovanja edicije koji sam uradila jeste 1. kolo u 8 tomova „Izabranih zenitističkih dela“, za koje su izdavači dobili i prestižno priznanje Beogradskog sajma knjiga.

O Vašem likovnom radu je pisao ugledni istoričar umetnosti Đorđe Kadijević u vreme kad ste počinjali. Kako je to bilo?

Kako je do toga došlo, znam samo iz priče, a ponešto od toga kako je bilo kad vam sa 16,5 godina dve izložbe u Beogradu otvara Đorđe Kadijević se i sećam. Iste godine, par meseci ranije, sam imala svoju prvu samostalnu izložbu u Kikindi, u Galeriji novosadskog „Prometeja“, dok sam bila učenica Gimnazije „Dušan Vasiljev“. To je već, samo po sebi, bilo doboljno, lepo i vredno, iako ja nisam imala naročitu svest o tome šta mi se dešava. Ja sam samo crtala… Usledio je i, nekim sasvim neobičnim i neplaniranim putem, kako to samo Gospod ume da udesi, poziv da izlažem u Galeriji „Helena“ na Novom Beogradu, gde je samo još bilo pitanje da li će izložbu prihvatiti da otvori stalni kritičar galerije Đorđe Kadijević. Taj deo su mi naravno pričali. Da je pogledao izložbu i pitao kod koga je koleginica diplomirala. Pa, nije diplomirala. Pa dobro, kod koga je u klasi? Ona je gimnazijalka… Prihvatio je da govori na otvaranju i da piše tekst za katalog. Čak su se i prodale dve slike na tom otvaranju. Usledila je i druga izložba u Galeriji-biblioteci „Isidora Sekulić“ na Senjaku, gda je Kadijević, urezalo mi se u sećanje, govorio o metafizičkim ženama na mojim crtežima poput onih kod Milene Barilli. Sa ove distance verujem da je to zaista bio sudbonosni događaj, koji je utvrdio moj dalji put – podrška nekog ko je tako veliko ime, a nije iz kruga prijatelja, porodice, poznanika… Koliko je to bio podsterk, toliko je i izazivalo veliku nelagodu kasnije u mom mladom biću koje se borilo da opravda takvo rano priznanje.

Na sajmu knjiga u Beogradu 2015. godine nagrađeni ste ULUPUDS-ovom nagradom za najbolju knjigu u oblasti teorije vizuelne komunikacije za delo „Video-ilustracija knjige“. Koliko Vam znače nagrade?

Dobar je to osećaj dobiti nagradu od esnafa, potvrdu od strane kolega, profesionalno priznanje, postićni nešto što svima deluje kao uspeh. Ali je mnogo veća ona unutrašnja nagrada kad dovedete sebe u stanje da možete da stvorite nešto što vam istinski znači, kad osećate da se kroz nešto duboko ostvarujete, da ostvarujete deo smisla u ovom životu, da vas to što ste uradili prožima, da se razliva kroz vaš krvotok i daje vam krila. To je prava nagrada.

Autorka ste izložbe i projekta „Savremeni srpski ilustratori knjiga za decu“ u koji je uključena Bratislava. U čemu je njegov značaj?

„Savremeni srpski ilustratori knjiga za decu“ je projekat kojim je trebalo predstaviti savremenu produkciju ilustracije knjiga za decu u jednom od najznačajnijih svetskih centara ilustracije u „Bibiani“ u Bratislavi, koja više od 50 godina organizuje prestižno međunarodno Bijenale ilustracije u Bratislavi – BIB. Izložba je održana uz podršku Ambasade republike Srbije u Slovačkoj. Napravila sam izbor radova 25 reprezentativnih srpskih ilustratora knjiga za decu, i napislala prateći tekst kataloga. Izložba je kasnije predstavljena i u Srbiji u „Srećnoj galeriji“ Studentskog kulturnog centra u Beogradu koja je galerija posvećena isključivo stripu i ilustraciji. Izložba je deo dugogodišnje saradnje koju sam ostvarivala sa „Bibianom“ iz Bratislave, gde sam više puta učestovala na njihovom međunarodnom simpozijumu ilustracije predstavljajući sprske ilustratore, zatim sam bila član njihovog međunarodnog žirija, ali sam bila u prilici i da organizujem brojne izložbe ilustracija sa BIB-a u Srbiji u okviru Festivala ilustracije knjige „BookILL Fest“, koji sam osnovala i organizovala osam godina i koji je na svoj konkurs primao radove iz 30-ak zemalja sveta.

Imali ste preko 30 samostalnih izložbi i više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Izdvojte neke.

Već sam pomenula te prve izložbe iz gimnazijskog perioda. Iz gimnazije sam izašla sa devet samostalnih izložbi što je bilo i velika referenca i veliki teret. Ali mi sa ove distance mnogo znači još jedna ranija izložba. Moje prvo izglagačko iskustvo bilo je 1992. godine kad sam sa 7 godina bila gost na izložbi slika mr Olivere Miloradović u Novom Bečeju. I bila sam vrlo nezadovoljna koje radove su umetnica i moja mama izabrale za izložbu, neke koje ja pukim slučajem nisam bacila. No, to mi nije umanjilo doživljaj jednog takvog iskustva u javnosti i susreta sa publikom. Bili su tu naravno moji roditelji, a ogromnu podršku i vetar u leđa mi je sve ove godine davao moj otac Radovan. Pomenula bih i diplomsku izložbu u galeriji Foto-kino i video saveza Vojvodine u Novom Sadu, bila je to izložba fotografija „Anima“, zatim serija slika „Golubice“ je prošla galerije u Novom Sadu, Zrenjaninu, Novom Bečeju, Kikindi… Zatim izložbe ilustracija galerijama Udruženja primenjenih umetnika – „Singidunim“ u Beogradu i „Forma“ u Novom Sadu, i u „Srećnoj galeriji“ Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Bilo je izložbi u muzejima i galerijama, bibliotekama u Zaječaru, Boru, Knjaževcu, Beloj Crkvi, kao i brojene projekcije fotografija i video radova kod nas i u regionu, u Budimpešti, Temišvaru, Rijeci, Umagu, u okviru programa Banatskog kultuenog centra. Izlagala sam i na brojnim međunarodnim izložbama ilustracija i fotografija kod nas i u inostranstvu. Poslednja je izložba „Epska ilustracija“ autorke Marije Ristić u Kulturnom centru Srbije „Ivo Andrić“ u Pekingu.

Kod Vas se tekst i slike međusobno prožimaju, a objedinjuje ih dizajn. Kako reči utiču na stvaranje slika i obrnuto?

Pronašla sam neki svoj put i način kako gradim ta dela sačinjena od reči i slike povezanih dizajnom. Taj put nije isti kao kad ilustrujem tekst nekog drugog autora. U tom slučaju je pravolinijski. Kad stvaram knjigu od svojih reči i slika put je cikličan i fluidan i potpuno nepredvidiv. Za mene je vrlo važno da se prepustim toj neizvesnosti i intuiciji, a da i dalje držim konce u rukama, pošto ne funkcionišem na takav način da imam preterano jasnu predstavu od tome kako želim krajnji rezultat da izgleda. Naprotiv, otkrivam ga tako što nekad krećem od reči, pa ih ilustrujem, pa rad na ilustracijama utiče da se nešto dodatno razvije u meni da dopišem ili čak bitno izmenim tekst, pa se onda zbog toga opet vratim slikama i tako kružim dok ne osetim da je proces okončan. Kod poslednjeg projekta sam uradila slike, misleći da priča završena, i posle dosta vreme krenula da rečima ilustrujem slike. Obrnuto, neočekivano i za mene samu. Dizajn knjige na kraju uvek izrodi neku dodatnu dimenziju. Čini mi se da te moje knjige ne mogu drugačije da izgledaju, da je u svakom sledećem projektu ta veza reči, slike i dizajna jača i neraskidivija. A nije mi to bila namera. Želela sam da se oslobodim reči i vratim čistoj slici. Videćemo… Za sad se samo prepuštam životu da mi otvara puteve i postavlja pitanja na koja ja dajem odgovore i biram, nalazeći u tim prelomnim tačkama izvore životnog i stvaralačkog nadahnuća.

Kakva je uloga umetnosti u današnjici?

Za mene je uloga umetnosti da nas podstiče na duhovni razvoj, da budemo bolji i bliži Bogu, da prevazilazimo sopstvene unutrašnje nesavršenosti i konflikte prepoznavanjem u umetničkim delima. U raju, kažu, nema umetnosti, tamo je sve već dobro i savršeno. Ovde nije, zato nam je umetnost i potrebna.

Razgovarala: Slađana Milenković