Banatska Venera i junak Dimitrij, Senka Vlahović
Bez velike analize, punog srca, pročitala sam i sagledala vokovizuel.
Glatka harmonija izložbenih ilustracija, o kojima bi se moglo puno pisati i prihvatiti izazov slika i reči.
Zimska ljubičice. Sibir te doneo na Banatsko tlo u dioptriji prirode, osmehom delfina u očima nosoroga plavetnila. Setna i čeznutljiva Devo, mačuju se kape dvojne. Zemlja krvari u klupku Senkine kosmate zvezde. Žiznj nebeska kreacija Zemlje. Svaka rana zemlji, otvara školjku. Biser si narom raspolućen. Spiš u naručju do sledećeg buđenja, slasnog ukusa južnog voća. Pljuckaš zrnevlje, plodne ravnice. Prosuta prvorotka punoglavca. Dovoljno čvrsto na zemlji, a već sledećeg momenta, neuhvatljivo lepršaš nebesima. Klupko rodno. Naizgled nežna, a veoma oštra. Alka u nozdrvi, dvojne muskulature.
Sad mogu, kad god poželim, da gledam ovu prelepu Zlatokosu, u čahuri gusenice, šesterca u devetercu. Tradicionalno klupko, koje nas nitima voda tamo-amo. Bejzbol lopta u plodonosnim dinjama.
Prosto nisam mogla da odolim. Što ti pripada, treba da je kod tebe.
Želim ti puno uspeha u budućem radu.
Tekst nastao 30. juna 2020. godine, nakon otvaranja izložbe u Novom Sadu
Sanja Obradović rođena Čikara
