Povodom izložbe slika i crteža Senke Vlahović u Galeriji-biblioteci "Isidora Sekulić" u Beogradu 2002. godine
Oni koji ulaze u svet umetnosti zaslužuju dobrodošlicu, a neki od njih i više... Među takvima je i Senka Vlahović, slikar iz Novog Miloševa. Kada dvehiljadetreće postane punoletna, ona će imati «veću» umetničku nego životnu biografiju. Za njom će biti nekoliko samostalnih izložbi u velikim gradovima i renomiranim galerijama i učešća na likovnim kolonijama. Biće tu i javnih priznanja i lepih reči kritike, pa i onoga što je najvažnije, srećnih susreta sa umetničkom publikom.
Čemu Vlahovićeva duguje za svoje tako rane, prve uspehe? Njena najbolja osobina je što kao slikar ne pokušava da bude nešto drugo od onoga što jeste, što ne radi nešto više od onoga što može. Zadovoljava se «malim» tehnikama crteža I akvarela. Ne poteže velike teme. Crta i slika doslovno «ono što (se) vidi». To čini na spontan način, jedinstveno i začuđujuće lako. Za Vlahovičevu ne postoji ona dilema između «šta» i «kako» koja toliko muči njene starije kolege.
A slikarska tema joj nije nimalo laka. Senka slika živa Ijudska bića...To su ponajčešće mlade devojke, njene ispisnice, dvojnice. Predstavljene su naizgled realistički «onakve kakve jesu». Aii, pažljiv posmatrač opaziće u njihovom izgledu trag emotivnog, gotovo poetskog doživljaja. Ta poetičnost, međutim nije idilična. Na «portretima» Vlahovićeva ima svakojakih lica. Neka su ozbiljna, mirna, zamišljena, neka melanholična, neka vesela i šeretski nasmešena. Ima tu pravih «svetica» čak i onih u monaškoj mantiji, ali ima i «grešnica» koje puše cigare...
Vlahovićeva ne pokazuje nameru da zaviruje u dušu svojih modela. Pa ipak njeni ženski likovi nose pečat osobite, pomalo tajanstvene psihologije žensko biče. Sve njene lepotice kao da kriju u sebi neku tajnu, nešto čega, izgleda ni same nisu svesne.
Vlahovićeva ima svoj «stil» slikanja. Služi se širom četkicom koja pogoduje tehnici akvarela. Boju nanosi na površinu hartije u lazurnim mrljama, sa vidnim tragom pokreta ruke. Bojenju prethodi ovlašan ali tačan crtež. Vlahovićeva zna da akvarelne trpi ispravke grešaka, i zato slika odlučno, koristeći stečeno znanje i uvežbanu sigurnost.
Da li se može prognozirati u kom pravcu će se razvijati umetnički talenat Senke Vlahović? Po onome što je do sada pokazala, ona će sva je prilika, ući u porodicu slikara slobodne figuracije, smera začetog devedesetih godina proteklog veka, čiji predstavnici su upravo mladi i najmlađi naši likovni umetnici. Vlahovićeva je bliska tim slikarima po tome što se ne povodi «za onim što je aktuelno» u svetu likovne umetnosti, već radi prema ličnoj motivaciji, držeći se nepromovisanog gesla, ono što je najvise za mene, to je najvise i za druge...
