„Muška
slika neumorno traži žensku sliku, i obrnuto. Kada one uspeju da se spoje, to je
smrt pisca i rođenje pesnika” – Rene Šar
Razmišljati o knjizi kao
umetničkom objektu ili možda objektu koji govori? Ne onom L’object qui parle – iz neke pariske belle epoque starinarnice, koji iznosi na svetlost dana romantično zaboravljeno
sećanje i neke davnašnje snove okrznute poput linija gramofona, već onom Bodrijarovom
revizionističkom i nadasve ironičnom objektu koji, odbijajući da bude zastrašen
i zaveden, zauzima mesto ispražnjenog i dijalektički neodrživog subjekta. Ilustracije
koje prate narativ ove lirične minijature nisu ni ogledalo niti odraz teksta, njegova
utvara ili halucinacija, već poseduju sopstvenu strategiju, postavljajući pravila
igre subjektu – u ovom slučaju tekstu (ili makar njegovoj proznoj formi) – ostajući
na marginama, nepristupačne. Ipak, ta autonomna
ilustracija, tako važna komponenta u ovom književno-vizulenom delu, ne teži
preuzimanju pretpostavljane dominantne pozicije teksta, već depotencira logiku dominacije
i hijerarhiju samu. Tako je i sa
likovima koje susrećemo unutar dvadesetak, može se reći,
dramoleta. Nezahvalno je reći ko je taj subjekt koji vodi radnju. Tatjana, njen
junak Dimitrij – Onjegin
ili pak ravnica? Ili je to nekakva idealistična daleka zvezda, kao njihova imaginarna,
fantazmagorična stranputica, kutak svemira, konačno odredište? Govoreći sa pozicije
nove ženske subjektivnosti, protagonistkinja Tatjana Larina
ne insistira na svezivanju i
pripajanju muškog junaka kao objekta, već tog večito odlazećeg, žudećeg Onjegina,
tu dušu lutalicu prihvata kao deo sopstvenog
arhetipskog animusa, uzdižući muško-ženski odnos na nivo nadrealne, lude ljubavi[1].
Već na koricama ovog hiperteksta naći ćete beskrajni plavi krug i u njemu klupče – Žensko.
Besformni, lucidni oblik koji se ka čitaocu razmotava, polazeći od školjke u kojoj
se, kao u nekoj samo autorki znanoj epistemi, sačuvalo prajedinstvo. Ovaj „roman” ne traži čitaoca, već saigrača. On se odmotava
transformišući se u balon, spermatozoid, plod zrelog
nara, površinu meseca, tkivo kože, asteroid na koji je sleteo Mali Princ, beskrajno
plavetnilo, pupak sveta, punački žitni klas, crvenu bulku, zrak svetlosti. Na površini
rečne vode ukazuje se srebro meseca, od iskre elektriciteta izbija vinova loza,
a zatim jedan beskonačni rizom. Banatska Venera je
pesma nad pesmama, izgubljeno zvono katedrale,
performans budućeg veka! Ovo je „roman” koji
hoda. Ne
među koricama. On preskače granice papira i sleće na snove i zidove. Otuda sledi izložba. I ona se
odmotava. Svaka nova stranica začetak je moguće transgresivne drame:
„dva kraja konca crvenog što u čvor jedan
drugog dozivaju ”.
Zato je odabrana ilustracija, a ne, recimo, fotografija. Insistira se na ilustrativnom
zato što su upisi mogući. Obrasci čitanja slike u savremenom svetu sve više nas
odvajaju od ličnog, intimnog, slike su unapred za nas kreirane, zadate i predočene.
Pogled tu ne igra mnogo. Senka uživa u crtežu koji između njenih misli, srca i ruke
stvara produženu liniju komunikacije, od procesa pisanja kao zasebnog sistema proizvodnje
znakova do višeslojnog sondiranja nadražaja nastalih recepcijom površine teksta.
Vizuelno i semiološko granaju se ka čitaocu u flukturalnom polju asocijacija. Sublimacija,
ulančavanje, paralele, transverzale, rizom, matriks ili fluks... dinamizam je ključna
reč. Slike u tekstu ne ostaju na denotativnom,
već visoko simboličkom nivou,
otvarajući mogućnosti za nove upise i čitanja. Ilustracija se ne zadržava na ikoničkoj
predstavi u ravni razumevanja teksta, već nadomešćuje ono spoznajno. Odgonetanje
dolazi u talasima. A broj tačnih rešenja ovog ljubavnog zapleta je neograničen.
Čitanje je omogućeno kao perpetuirani proces koji se ne završava. Slika i tekst,
uzdignuti do nadrealnog, ponašaju se kao živi organizam, kao materia prima, semiotički perpetuum mobile. Knjiga Senke Vlahović,
najzad,
prevazilazi granice materijalnog
odvajajući se od recipijenta kao besformni, teleportacioni objekt.
Likovi nastanjeni u ovom „hibridnom literarno-likovnom
(post-postmodernističkom) tekstu” (prim. aut.)
koketiraju sa pojmom prostora i vremena. Oni su unapred prebrisani. Klizajući poljem
rasutih označitelja, od istorije umetnosti, književnosti i kulture, oni baštine
mnogostruke identitete i grade neke nove intimne relacije u post-istorijskom okruženju.
Zapitala sam se da li je Senka u ovom projektu više književnica ili ilustratorka?
Ona piše u slikama koje i sama živi, prepisuje, preslikava, umnožava. Senka Vlahović
je kao Milena Pavlović Barili, Li Miler ili Dora Mar novog veka, kao što je i njena
junakinja Tatjana Larina – Banatska Venera, katkad Persefona, Alisa ili Kosovka devojka.
Žensko kao semiotička mogućnost celovitog, osvešćenog subjekta, pa i samog svedržećeg
apsoluta, izatkano u matriksu plodne banatske ravnice, prerogativ je za uspostavljanje
onog muškog, večitog Odiseja u potrazi za Zlatnim runom, zvezdom u plavom krugu,
iliti smislom. Njihov odnos je kontinuirana
rekombinacija horizontale (tog kliznog
polja proizvodnje značenja) i simboličke vertikale, koja se (uz)diže iz nje. Najzad, i
sama,
nimalo
slučajno odabrana forma literarne proze, u sebi suodnošava sve suprotnosti dva principa:
beskonačnog polja asocijacija, nelinearnog, fraktalnog jezika i onog definisanog,
binarnog i hijerarhijskog. „Ona seje blagost i žanje nežnost”, transformišući zemlju
u sopstveno telo, a telo opet u neku nematerijalnu metamorfičnu tvar. „Iznad oblaka
banatskih, snegova sibirskih...”,
Tatjana i Dimitrij putuju kroz istoriju kao ono večito drugo od istog. Autorka nam međutim nudi jedno nad-isto, od svega tako različitog, ili ono bar nekakvog, stranog i
drugog. U beskrajnom, reinkarniranom ženskom plavom krugu, sabrala je sva moguća
i nemoguća sazvežđa.
Ženski subjekt ovog hiperteksta
je meta-arhetip koji se otrgao diskursu. Diskurs zakopava kao kletvu, kao frulu
Panovu, U
cara
Trojana kozje uši... nadilazi i ono totalno iskustvo ženskog
i zadržava homilitički ton, držeći se ma i za „travku travkastu”, u oluji oslobođenog
fantazma. Devojčica stoji pred velikom smrću, obraćajući nam se potom iz sveta iza
ogledala. Daleko je od „gubilišta uobrazilje”, privida, izobličenja. Preobražava
se najzad samo u instinktu, ni ičija ni svoja. Ponajmanje u vlasti onoga koga naziva
„odbeglim stanovnikom skaske”. Senkina Tatjana bez tragova hoda, ostavljajući prizore
nerukotvorene. I samo „deset hiljada krugova oko Sunca kasnije”, reinkarnirajući
se u čistoj energiji, postajući zvezdom u najdaljem plavom krugu, tako da i od Dimitrija
bojdžije podviznika pravi. U banatskoj stepi, gde kao sopstvena senka
od pamtiveka sluti, najzad na večnost je spremna. U beskrajnom polju fluktuirajućih
označitelja ravnice, „kraja nema”...
Za mene lično, kao multimedijalnu
umetnicu, ostaje samo jedno pitanje: Da li je i scenski predstavljiva ova transcedentalna
drama ili ona čeka jedno sasvim novo, posthumanističko iskustvo?
U Kraljevu,
18.5.2020.
dr Lidija Cvetić
Vučković,
teoretičarka umetnosti
i medija
[1] Asocijacija na najuticajniji nadrealistički roman L’Amor
Fou – Luda ljubav, Andrea Bretona, gde
je kroz metamorfozu predočena ideja totalnog subjekta, kao i Nađu (njegov
prvi roman), koja u svom prvom predstavljanju na pitanje: „Ko si ti
?”, za sebe kaže: „Ja sam duša lutalica.”
