Više o knjizi:
Poetski izlivi čiste duhovnosti snažno zrače iz diptiha lirskog narativa i višeznačnih stilizovanih fotografija multimedijalnog umetnika Senke Vlahović, odajući dubokoumno, tanano biće koje na lepotu reaguje stvaranjem nove lepote, jer je iskusilo i spoznalo misteriju sopstvenih traganja: „Biti pesnik je velika tajna, i radost”.
Sinteza reči i slike, iskazana u proznoj fakturi, daje najčešće pesmu u prozi, mali lirski esej, slikanje rečju. Izuzento efektne fotografije na kojima je u prvom planu telo ukorenjeno u prirodni ambijent, gde dominiraju senke, grane, korenje, sjajna je dopuna ideji sveobuhvatnosti ljudskog (umetničkog) bića koje se samoiskazuje kroz izabranu formu za refleksije o samospoznaji, za traganje za lepotom u sveopštoj i individualnoj ljubavi i obasjanju
njome.
Naslov „Ukorenjeni u Nebu” izraz je autorkine poetike kroz koju progovara svest o metafizičkoj suštini čovekovog bića koje je duhovno, koliko i telesno, korenjem povezano sa zemljom. Preci su ta spona zemaljskog i nebeskog a mi smo to korenje koje izbija i grana se, mi smo svetlost tih nevidljivih senki koje autorka vidi svuda, čije duhove oseća oko sebe. To večno živo u nama pokreće naš duh i oplođuje ga novim energijama, nadahnjuje na novu kreativnost:
„Koreni predaka žive pod zemljom i listaju metafizički u mojoj kosi. Rastu stabla što ko čičak hvataju se za oblake. Seni predaka prave svoj životni krug, od korena do lista, neba, vode i nazad, kroz mene i tebe, kroz nas.”
U tom smislu sva priroda je upletena u čovekov habitus, sve u kosmosu se prožima, sve je spoj Logosa i Erosa, a stvar je samo u percepciji subjekta koji obzanjuje svetlost i tamu oko sebe i u sebi. Stoga se lirsko ja ovog diptiha na jedan mudar i lirski ustreptao način pita o sebi, svetu, poeziji, odnosu duha i tela, reči i slike, okrepljujućoj ulozi stvaranja, poezije, koja izranja iz samog bića autorke (čoveka uopšte), jezika i prirode:
„Našla sam te i pre svog rođenja, nadomak svetinje u gori, voćnjaku, međ’ stadom što pastira sledi, međ’ jekom s gore što preliva se na Panon celi i plovi putevima soldata. U utrobi majčinoj, što na put krenu s mora dalekog, stena i krečnjaka, preko vekova i mostova što vodiše ka meni i tebi. U ocu što kazivaše mudrost iskonsku i radost astralnu. U potoku manastirskom, kozama, šljivama. U knjigama, slikama i muzici anđeoskoj. U radosti rađanja, našla sam te – hram tvoj i svileni kutak tvoga bitka.”
No, otkriće se dešava tek kad se osvesti smisao i svrha traganja, kad se otpati bunt protiv svega što sputava i unižava čovekovu iskonsku potrebu za uzvišenim, tek kad se u sebi prepoznaju naslage prethodnih slika utkanih u biće predaka, u korenima koji su oduvek stršili ka nebu i bili svetlosni putokaz ka Apsolutu. Ono je došlo iz iskonske potrebe za „oglašavanjem” sebe u stvorenom, za prenošenjem te Božje iskre iz sebe kao njenog dela u spoljašnji svet. Stoga Senka Vlahović peva kao i slavuj sa istom idejom, da se oglasi u onome što je izraz samo njenog bića i radi radosti što to bogato, svetlozarno, plodotvorno sopstvo može uobličiti podobno liku tog sopstva, kao nešto jedinstveno i originalno. A to što se i drugi u tome mogu pronaći, doživeti ushićenje (kao i potpisnik ovih redova) to je ta vrednost na koju slavuj dok peva ne misli, niti umetnik dok je u groznici traganja za iskazom, oblikom tog iskaza i konače forme svog dela. Jedno je sigurno, forma i ideja su sasvim adekvatne suštini koja ih je uobličila svesna da je: „Samo zrak svetlosti, trenutak u večnosti, kap u moru nebeskom.” Da je Logos koji sam sebe misli, slika rečima:
„I pre slike, reč. I posle slike, reč. I u slici, reč. Pretače se, reinkarinira iz jednog oblika u dugi. Njeno veličanstvo reč i njeno podveličanstvo pesma. Pesma u slici, pesma u reči i ona neiskazana, uvek je meni kad u kućicu puževu zavučem se i samo za Boga znam.”
Na najlepši način dovedeno je u vezu ono što pojedinac kao Božji izdanak stvara sa večnim Božjim stvaranjem i time se krug zatvara, od ideje lepote do kreacije i vizuelizacije ideje, onako kako je to demonstrirano u knjizi „Ukorenjeni u Nebu” Senke Vlahović, čime se upotpunjuje njen stvaralački portret i pokazuju njene nove izražajne mogućnosti na radost poklonika multimedijalnog koncepta umetnosti. Ovo je takođe i svojevrsna oda lepoti i počast svima od kojih je primala lepotu na koju svojim delom odgovara.
Mr Milica Jeftimijević Lilić
