Doru Bosiok: „Self portrait”, Fond „Europa”, Novi Sad, 2014.
Doru Bosiok (http://dorubosiok.com/), grafičar, ilustrator, dizajner, profesor, multimedijalni umetnik, svojevremeno stipendista francuske Vlade na specijalizaciji u Parizu, predsednik Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine i Jugoslavije, urednik, novinar i dizajner na televiziji Novi Sad, i još mnogo što šta, obogatio je još jedanput našu vizuelnu kulturu svojim delima, ovoga puta sabranim u (auto) monografiji „Self portrait” kojom nas sam Doru Bosiok vodi u dva koloseka svojim stvaralaštvom i svojim životom kroz oko 1000 radova i oko 700 fotografija.
Bosiok ne bi bio Bosiok kada koncept knjige ne bi jednim delom i vizuelno rešio pa je dizajnom i slaganjem teksta i slika svaku stranicu koncipirao tako da su u gornjem delu radovi i tekstovi kritičara, a u donjem delu fotografije iz privatnog i profesionalnog života. Tako iz stranice u stranicu, u dva paralelna koloseka, naporedo pratimo, na preko 200 strana luksuzno opremljene knjige, Bosiokov život i delo. Prvom koloseku pripada veći deo svake stranice knjige i idući njime „kroz prozor kupea” vidimo predele njegovog stvaralaštva: ilustracije, grafike, dizajnerske radove, slike, studentske radove, crteže, erotske ilustracije, ilustracije za decu, kolaže, fotografije, i sve to kroz poglavlja u knjizi: „Rani radovi”, „Samo za tvoje oči”, „Crteži”, „Ku(r)varice”, „Knjige”, „Moguće – Nemoguće”, „De Valigia”, „Alta Fantasia” i „Alternativne igre”, kao i više podpoglavlja koja se poklapaju sa raznovrsnim ciklusima Bosiokovog rada. Na kraju knjige, nalazimo i i DVD sa 10 multimedijalnih projekcija Bosiokovih radova i projekata pod nazivom „Top ten by Bosiok”. Radove u samoj knjizi prate tekstovi koje su brojni veoma ugledni kritičari, umetnici, pisci, prijatelji o Bosioku pisali: Draško Ređep, Slobodan Mašić, Florika Štefan, Sava Stepanov, Jugoslav Vlahović, Pero Zubac, Slavko Almažan, Adam Puslojić, Stojan Trumić, Dušan Pop Đurđev, Zoran Gaši, Srba Ignjatović, Grozdana Šarčević i mnogi drugi, a tu su i povremeni propratni tekstovi i kratki komentari samog autora.
Autor se obraća u prvom licu, sasvim otvoreno i toplo. Njegov tekst „Umesto uvoda – Sećanje” daje ton celoj knjizi. On i kaže da u njoj može da se čuje muzika koju on voli i sluša u svom ateljeu dok stvara. Ovo je pored dokumenta o 40-ogodišnjem radu jednog umetnika i jedna topla lična priča – doživljaj za sebe.
Ali, vratimo se našim kolosecima. U onom drugom koloseku svake stranice knjige nalaze se fotografije iz porodičnog, studentskog, profesionalnog dela života, sa raznih izložbi, događaja, fotografije sa prijateljima, saradnicima, što je ozbiljan kulturni dokument, a sudeći po značajnim ličnostima iz sveta umetnosti i kulture sa ovih fotografija, Bosiok je uvek bio u dobrom društvu.
Tako putujući kroz ovu knjigu imamo kompletniji doživljaj i uvid o umetniku od drugih monografija gde su radovi i fotografije iz života odvojeni, ili su prisutni samo radovi, a ovde umetnika sagledavamo ne samo kroz delo i reč o delu, već i kao ličnost koja deluje u kulturnom i javnom životu.
Pa, pođimo zajedno na putovanje sa Bosiokovom knjigom kroz koju prolaze vozovi njegovog života!
***
Prva stanica: „Počelo je kad sam se ja rodio, a kraja nema”, citira Bosiok knjigu „Olovka piše srcem” uz fotografije iz porodičnog albuma iz detinjstva. Fotografija bebe Bosioka u gnezdu od šarenih drvenih bojica u koje je roda donela na svet ne obično dete, već dete koje će postati umetnik, ali ne slučajno, kako to i sam autor ističe – ne veruje u slučajnosti u svom životu, jer bi ih bilo previše.
Sledeća stanica: „Spontan, neumišljen, topli čovek ideja”, kako ga naziva Teodora Ž. Janković u tekstu iz 2005. u kom na samom početku bode u suštinu Bosiokovog pristupa stvaralaštvu. Ona kaže: „Sve je poruka!”, kako za čitav ljudski rod u današnjem trenutku, tako i Bosiokovom radu.
Bosiok nije samo čovek vizuelne poruke, ona ima potrebu da nam se obrati i rečima, kako u svojim radovima, tako i u ovoj knjizi, on vrlo neposredno u nekoliko kraćih tekstova koji slede govori nam o radu sa Mirko Ilićem, Draganom Sakanom, o „Art Directors Club-u”, čiji je jedan od osnivača, „New Moment-u”, „Kvadart-u”, zatim o poslovima koje više ili manje voli da radi, o studijama u Bukureštu, specijalizaciji u Parizu, o susretu sa Romanom Češljevićem, kojeg naziva jednim od svojih najvećih idola... a usput, naravno, u drugom koloseku, pratimo fotografije iz studentskih dana, iz Pariza, iz porodičnog albuma.
Dalje: Šta kuvaju „Ku(r)varice” objašnjava nam autor u kratkom tekstu o detinjstvu, o olovkama koje je tada dobijao i kuvaricama na zidovim u kuhinjama kao najranijim sećanjima na likovnost. Sledeća stanica: Amerika! Ali usputna iz koje se naš junak Doru Bosiok bez dileme nakon godinu dana vraća. Istovremeno pratimo crteže iz ranih faza koji su put ka Bosiokovom i danas prepoznatljivom izuzetno čistom i ubojitom crtežu.
Slavko Almažan Bosioka, u tekstu iz 1981, naziva plemenitim paukom veštine, lucidnim fantastom, jogistom koji nam trenira oko, a njegove crteže literarnim, oslobođenim od straha dotrajalih iznenađenja.
U tekstu „Opusi i nadahnuto” iz 1981, Draško Ređep kaže da se posle karikatura Borislava Šajtinca u novosadskom likovnom krugu nije pojavio ni jedan autor toliko imaginativan, toliko dovršen i toliko samosvojan kao Doru Bosiok.
Tu su i rešenja naslovnih strana časopisa „Lumina”, diplomski radovi, a u drugom koloseku presreću nas studentska legitimacija, Bosiokovi portreti koje su drugi autori radili u raznim tehnikama, fotografije drugova iz Pančevačke gimnazije...
Veoma bogato, a „Žurka sa Bosiokom”, kako se i naziva jedan njegov projekat, je tek počela!
Sledeća stanica: „Crtež kao opredeljenje”. Bosiok je najprepoznatljiviji po svom pročišćenom, tačnom, figurativnom, bez senke i šrafure, u jedenom potezu, konturnom, provokativnom i sa efektnom porukom crtežu. Tematski su se crteži razlikovali tokom godina, a jedna od upečatljivih tema ovog autora je erotika, što je retkost na našem prostoru, naročito na takav bezkompromisan način.
Veoma značajna stanica našeg putovanja je edicija „Prva knjiga” Matice srpske u kojoj je Bosiok likovno uređivao i oblikovao, od 1982. do 1988, prvence nekih od najznačajnijih pisaca današnjice: Zoran Đerić, Voja Karanović, Mihajlo Pantić, Dragan Velikić, Nikola Kitanović, Mira Dujin, Gordana Đilas, Laslo Blašković, Vesna Egerić... Za ovu ediciju Bosiok je nagrađen sa više nagrada, od kojih je najznačajnija „Zlatno pero Beograda”. Rešenjima za ediciju „Prva knjiga” Bosiok je ponudio jedan potpuno drugačiji, idejno i danas svež pristup ilustrovanju naslovnice koji je nepotkupljiv i samosvojan – on osvaja veliku slobodu ilustratora naslovne strane time što slikom „dopisuje” tekst, daje svoj pečat i vizuelni komentar i ističe svojevrsnu ravnopravnost i koautorstvo sa piscem knjige.
Florika Štefan, glavni i odgovorni urednik edicije „Prva knjiga” u vreme kad je Bosiok bio likovni urednik, kaže (u „Dnevniku” 1997) da je Bosiok u Ameriku krenuo kad se tamo već nalazilo 50-ak svesaka iz ove edicije u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, zajedno sa Letopisom Matice srpske, ali se iz te Amerike, koju naziva duhovnom pustoši, veoma brzo vratio.
Posebnu pažnju skreću Bosiokove ilustracije i grafike fantastične faune uz tekst Dušana Pop Đurđeva. Bosiok ovde ne samo da pravi neverovatne kombinacije životinja i drugih motiva, već i dopisuje kratke tekstove uz slike, što nije uvek slučaj kod njega, pa nam u ovom spoju daje sledeće nesvakidašnje poruke: koliko žirafa nosi kravata, kamila kaktus, krava koja sluša muuuuziku...
Bosiok se, takođe, ali na prilično drugačiji način od rugih, bavio i ilustracijom knjiga za decu. A tu je i čuveni, visoko ocenjeni i nagrađivani vizuelni identitet Kikindskog mlina za koji je Bosiok u okviru „Satchi and Satchi/BSB” bio art direktor i dizajner.
Pozamašni deo knjige zauzimaju radovi iz ciklusa „Alternativne igre” iz 70-ih i 80-ih godina, gde Bisiok kolažira poznata umetnička dela sa fotografijama motiva iz savremenog života prenoseći time sasvim drugačiju poruku od one koju delo prvobitno ima. Ovi radovi su očigledno bili zapaženi i od kritike. Prate ih više tekstova: Zorana Gašija, Srbe Ignjatovića, Miloša Arsića, Save Stepanova. Bosiok interveniše na poznatim remek delima dajući im novo čitanje, komentar ili paralelu sa savremenim svetom. To su uglavnom slikarska dela starih majstora i začetnika modernog slikarstva. Ovde Sava Stepanov uočava da se ispod prvog sloja krije Bosiokovo otvaranje „pitanja o egzistenciji dela istorije umetnosti u aktuelnom trenutku”.
Slede ciklusi „Eyes to eyes”, „Darvin&Borhes&Frojd”, „Animaliera by Bosiok”, „Crazy cows”, „Barcodemania” koji su svaki za sebe tema i o njima bi se mogli pisati posebni tekstovi.
Zatim, opet poveći ciklus radova u ovoj knjizi: „Stamps – karikature” koji čine radovi sa poštanskim markama na kojima su najčešće glave poznatih ličnosti i vladara, koje su nalepljene na crtežom oblikovane ljudske figure u određenim situacijama.
„Moguće – Nemoguće” ili „Possible – Imposible” je ciklus radova iz dvehiljaditih godina nastali digitalnom tehnologijom, koji najčešće sadrže aranžiranu fotografiju ili fotomontažu sa tekstualnom porukom koja sadrži određene suprotnosti: moguće/nemoguće, život/smrt, sloboda/nesloboda, čovek/Bog, kojim autor preispituje sadašnjost vrlo efektnim vizuelnim porukama koje, čak i kada bi im se oduzeo tekst, bi imale isti smisao. Autor ovde naročito preispituje, što je novina u odnosu na pređašnji rad, a u skladu sa trenutkom nastanka radova, čoveka u novoj eri interneta i digitalnih tehnologija i komunikacija.
Sledeća stanica: nova fantastična, nadrealna, simbolična poigravanja sa klasičnim gravirama. Grozdana Šarčević, čiji se tekst među ovim radovima u monografiji i nalazi, konstatuje jednu važnu stranu Bosiokovog rada, a to je negiranje one „veštački uspostavljene granice između tzv. primenjenih i likovnih umetnosti i dizajna”, kao i citatnost koja je veoma prisutna u njegovom radu.
„Alta fantasia” – opet poigravanje citiranjem klasičnih gravira. Jugoslav Vlahović, dugogodišnji likovni urednik NIN-a, u tekstu datom u ovoj knjizi kaže svoje razrešenje enigme Bosiok čije je brojne radove u NIN-u objavio: „Bilo čime da se bavi, uvek je prisutna njegova originalna, duhovita ideja i prepoznatljiva linija, rukopis koji ispisuje priču koja uznemirava, ali u kojoj se može i uživati.”
Tu su i vizuelni identiteti, rešenja za logotipe, multimedijalna izložba „Samo za tvoje oči”, „De Valigia”... Zatim „Ku(r)varice” iz dvehiljaditih koje korespondiraju s lokalnim, vojvođanskim, etnološkim vizuelnim nasleđem i narodnim izrekama na kuvaricama (ali i stolnjacima, posteljini i keceljama) naših baka, i popularnom kulturom i erotikom. Sve to je objedinjeno konceptom – crteži i poruke su izvezeni na kuvaricama, keceljama i ostalim predmetima i predstavljeni na performansu uz tamburaše i „cajke” na salašu – kompletan doživljaj!
Zatim, kalendari, naslovnice časopisa „Europa”, katalozi, plakati za izložbe, još naslovnica knjiga, nagrade, kompletna biografija, popis svih izložbi, bibliografija, popis svih fotografija...
Pozamašno, bogato, ambiciozno, ali sprovedeno, kapitalno... nema šta!
Putovanje kroz monografiju Dorua Bosioka „Self portrait” kojim ste kroz ovu priču prošli u mislima i sve ono što ste u dosadašnjem tekstu saznali o monografiji i umetniku, je nedovoljno, jer kao i svaka priča o nekom putovanju: onaj ko je priča može da vas zainteresuje da na njega pođete sami, ali nikada da prenese potpun doživljaj. Ono što može to je samo da vam ukaže na neke detalje, prepriča neke lokacije i događaje, prenese onaj lični doživljaj, a vi ćete putujući sami ovom knjigom steći svoj!
I na kraju, da taj svoj doživljaj putovanja sublimiram, kao i Bosiokovo delo, u najkraćem, što posle brojnih tekstova izuzetnih autora u knjizi nije, verujte, nimalo lako.
***
Doru Bosiok je umetnik trećeg milenijuma. Ali ne samo zato što živi u njemu. Bosiok je to bio i pre 30 i više godina, kada smo samo mogli da slutimo kakav će treći milenijum biti i Bosiokovo delo u njemu. Kako i zašto?
U vremenu kad je Bosiok započeo svoj stvaralački put u 70-im godinama prošlog veka, dešavale su se promene u umetnosti koje su uticale na odnos vizuelnog i tekstualnog koji se menjao širenjem postmodernizma. Lingvistički i semiotički pristupi u teoriji umetnosi pomerili su dotadašnja poimanja umetničkih dela. Naracija vizuelnog umetničkog dela u odnosu na ideale apstraktne ili ekpresivne umetnosti dobija svoje novo mesto. Kodovi, znakovi, komunikacija postaju dominantni u tumačenju i čitanju dela. Komunkacija! Bosiok je od početka narativan u svom vizuelnom izrazu, on priča vizuelnu priču, možda i ne sluteći da je na tragu onoga što će biti dominantno i aktuelno i u drugoj dekadi trećeg milenijuma.
Pa se pitamo, da li je za sve to zaslužan njegov stvaralački instinkt ili sama priroda ilustracije kojom se primarno bavio ili njegovo dobro poznavanje tokova u umetnosti u vremenu u kom je stvarao? Možda i jedno i drugo i treće, jer je upravo stvaralački instinkt uputio Bosioka na ilustraciju kao oblik njemu blizak, a ilustracija je u novonastalim okolnostim poslednjih decenija u umetnosti postala zapaženija i više vrednovana kao vekovima razrađeni oblik odnosa tekstualnog i vizuelnog.
S druge strane, brišu se granice između visoke umetnosti i popularne umetnosti, i primenjene i čiste umetnosti, sa čim je Bosiok opet u svom radu saglasan. On ponavlja brojne svoje radove, motive i ideje u više projekata, gde im menja kontekste, čini ih nekad primenljivim, a nekad čisto umetničkim, a ponekad ih kroz predmete za svakodnevnu upotrebu i performanse unosi direktno u narod i svakodnevni život.
Dakle, Bosiok vrlo jasno i nedvosmisleno komunicira sa nama poslednjih decenija i njegovo delo dobija na sve većoj aktuelnosti. Živimo u doba intenzivnih (vizuelnih) komunikacija. Kako Bosiok komunicira? Kakav je njegov vizuelni tekst? Jasan, provokativan, nelicemeran, beskompromisan, satiričan, fantastičan, nadrealan, ponekad komičan, preispituje našu stvarnost, ali i naše najdublje porive. Samosvojan, a razumljiv i jednako blizak visokom intelektualcu i narodu. Jednako vezan za prirodu i tehnologiju. Eksperimentalan u medijima i izrazu, on citira, dekonstruiše i konstruiše. Interveniše. Ali uvek šalje poruku i jasno govori.
Bosiok je umetnik koji misli više nego što oseća. On je narativan, a ne ekspresivan. Ali ipak oseća, iz pozadine njegovih poruka izbija strast. Tako racionalan, a tako rasplamsane mašte i pozamašne slobode.
Kako će njegove poruke biti čitane u budućnosti?
One su i aktuelne i univerzalne. Verujem, jako dobro!
Senka Vlahović
