Povodom izložbe slika "Golubice" Senke Vlahovič na Sremčevim danima u Elemiru 2010. godine
Kakvo je poreklo i odakle potiče slikarstvo mlade slikarke Senke Vlahović? Pravi i skoro jedini odgovor bi bio: iz umetničinog bića. Zbog toga se radi o subjektivističkoj viziji sveta pa je motivska struktura slike definisana između specifične interpretativne figuracije i blagog nadrealizma. Umetnica se, međutim, ne udaljava od stvarnosti. Ove slike su zavičajno ukorenjene. Iako nisu posvećene temi ravnice – u njima je sasvim moguće osetiti mir i širinu tih naših vojvođanskih areala; u njima je prepoznatljiva veljkopetrovićevska metafora o ravnici koja kao „tiha devojka iz naroda strpljivo čeka svog mladoženju“; naslućena je setna melanholija banatskih kuća, „mirišljave“ su već zaboravljene dunje sa starih ormana, sugerisana je tiha čežnja starih fotografija uredno složenih u debelim albumima... S druge strane, opet, ovo slikarstvo je formirano kao dobro koncipiran savremen i sasvim ovovremenski postmodernistički preplet, jer vešto i sasvim fragmentarno, korespondira i „citatira“ pikturanu poetiku iz umetnosti Milene Pavlović Barili, velike umetnice koja je – u svom vremenu – na jedan izuzetno moderan način objavljivala sopstveni senzibilitet. Zbog toga se može konstatovati da u svojim sadašnjim slikama Senka Vlahović insistira na – vanvremenosti. Njeno slikarstvo teži univerzalnosti svojih likovnih, osećajnih, a zašto ne reći i sadržajno dobronamernih i poučnih poruka. Jer, sva ta lepa i viznatijski stilizovana lica, sve te krupne oči devojaka, ti njihovi blagi i nenametljivi osmesi, zajedno sa golubicama koje još od legendarnog Pikasovog crteža imaju svoju značenjsku mirovnjačku „licencu“ – jesu simboli mira i dobrote. Dakle, raznežena, lirska, filantropska opčinjenost vlada ovim slikarstvom. U svetu prepunom teskobe, loših vesti i zla, Senka na jedan samosvojstven način pokušava da svom posmatraču daruje osećanje tihe sreće, unutrašnji mir i univerzalnu lepotu. Zapravo, svojim slikama ova umetnica nam te „poruke“ receptira i sugestivno nudi na jedan ubedljiv, pikturalno precizan i sugestivan način...
U likovno-plastičkom smislu ove figuracijske slike su čitke i jasne. Sve svoje motivske sklopove, čak i kada nenametljivo prevlada nadrealistička vizija, Senka Vlahović iskazuje preciznim crtežom. Dominantne su konturne linije. One su, u (n)ovoj seriji slika nekako „ojačale“ i „otežale“ – postale su ubedljivije a što doprinosi da ih u plastičkom tkivu vidimo i shvatimo kao zaseban likovni element koji poseduje vlastito dejstvo. Te linije nisu onog konjovićevskog strastveno ekspresionističkog gestualnog tipa. Ipak, radi se o osećajnijem „ženskom pismu“. Pri tom, u aktuelnom trenutku slikarskog stvaralaštva Senke Vlahović, linija više nije samo obrisno, verifikaciono i ilustrativno sredstvo. Crtež je armatura slike ali je i najpouzdanija verifikacija umetničine osećajnosti, te zbog toga linija prestaje da bude tek plod veštine ruke već ima „dublje“ poreklo i smisleniju misiju. Crtež se u slici Senke Vlahović može „čitati“ poput svojevrsnog kardiogramskog zapisa kojim su zabeleženi otkucaji umetničinog srca uzbuđenog doživljajem sveta i vremena u kome živi i stvara.
Sličan je i umetničin odnos prema boji. Boja se funkcionalno ne poistovećuje sa motivom. Slikom vlada jedinstvena koloristička atmosfera. Prevladava zrela žuta, podslikavana i slojevita, dovedena u nekakvo stišano stanje, poput jesenjeg već opalog lišća; žuta kao trag preživljenog i proživljenog osećanja; žuta kao jedan od najjasnijih znakova umetničke personalnosti Senke Vlahović u ovom trenutku njene slikarske umetnosti.
I na kraju: ova izložba je postavljena povodom manifestacije Bal u Elemiru. Taj lepi naslov potiče od naslovljenija stihovane proze Stevana Sremca u kojoj se pripoveda o snovima, težnjama i posledicama, o sudbinskim karakteristikama jednog podneblja... Baš kao što Stevan Sremac nikada nije stigao na bal koji se redovno održavao u elemirskom dvoru, ni ova izložba neće biti tamo postavljena – jer te lepe građevine odavno više nema. No, ima je, veoma uverljivo, u jednoj slici Senke Vlahović. Dakle, sadašnjim umetničkim gestom ova slikarka obnavlja uspomene, brine se o identitetu svog zavičaja, nastoji da rasvetli mrak zaborava. To čini dobro komponovanim motivom u kojem su sintetizovani lik devojke, golub i dvorac „preslikan“ sa stare fotografije; to čini linijom, (zrelom) žutom, plavom te drugim bojama i valerima; to čini svojom slikom, svojom umetnošću, svojom osećajnošću... O kako bi lepo bilo kada bi se ova slika nekada našla u obnovljenom elemirskom dvorcu, kao ukras na zidu koji će se lepo videti tokom nekog svečanog bala... . Ili: o kako je ova – baš kao i druge slike Senke Vlahović – evokacija istinske zavičajne prožetosti. U stvari: Senka Vlahović danas slika jedno istinski nadahnuto slikarstvo kojim budi vlastitu i našu osećajnost.
