Ako zaista postoji žensko pismo i ako njime progovara Senka Vlahović, onda je ono njoj bilo nedovoljno da bi izrazila svoju kako sama kaže „prenadraženost čula”. Stoga je logično da kao vrsan ilustrator uvodi i ono u čemu je jednako dobra, žensku sliku. I tako dolazimo do onoga što čini nukleus njenog stvaralaštva, što bi zapravo moglo da se nazove svojevrsnom poetskom jednačinom, u kojoj je „red slika i red pesama… ljubav čista”.
U pokušaju da svako od nas načini nešto svoje, autentično, shvatamo da najviše zapinjemo usled odsustva muza. A Senka stvara potpuno inverznu situaciju, postavljajući smisleno pitanje: Šta je muza bez slikara, bez pesnika? I ostajući tako zapitani nad sudbinom one koja uliva tako neophodno nam nadahnuće, shvatamo da muškarac i žena, taj dvojac sa ili bez kormilara, jednako uspešno savladavaju tu plovidbu po slikama i rečima sa željom da se, kako autorka kaže, „usidre samo u biblioteci večnosti”. A gde se prostire večnost, tu nastaju budući snovi koji nisu ništa drugo do „bašte za uzgajanje poezije”. Koliko je samo iskonske istine u tom poređenju. Šta li je pesnik drugo nego baštovan koji sadi, obrađuje i neguje najlepše primerke svoga vrta; najlepše stihove koje kad uzbere, poklanja, al’ pre toga zaodene u ilustraciju. Jer same, „reči su neudobne”, treba ih učiniti komotnim. Zato nema lepše komocije od kombinacije. I opet ista jednačina: „red slika i red pesama... ljubav čista”.
Ilustracije Senke Vlahović imaju lakoću u potezu, ali snagu u izrazu. Svaki crveni trag na njima, a on je ne samo sveprisutan, nego i neophodan, izgleda nam poput dirke na klaviru; samo što umesto crnih imamo te rumene, crvene Senkine otiske. Oni su taj udar, taj snažni uskličnik na svakoj od ilustracija. I uvek je tačno tamo gde treba; oko grudi, oko srca, da ogrne glavu, da se poput minđuše od trešanja zakači za uho, da bude obeleživač za knjigu, da se pretvori u školjku, u leptira, da postane jagoda na usnama… I svedoci smo da se ta crvena ne zaustavlja. Ima je baš svuda. Razlivena je „kao suza, suza radosnica”, poručuje autorka. I nemamo razloga da joj ne verujemo. Ona nas svojim rečima i slikama zapravo drži čvrsto na onoj zdravoj, vedroj strani života jer „što više vode vadiš, čistija nadolazi”… Čista voda rađa čiste misli, a one opet…, pa zna se: „red slika i red pesama… ljubav čista.”
Ako bismo pokušali da saznamo poreklo nastanka i sam način ovog poriva da stvara tako neobičan prosede, ne bismo morali mnogo da se mučimo. Senka Vlahović bi nam zapravo sama otkrila da „od reči i slika sazdana je” i da se „hrani sopstvenim derivatima reči i slika”. Ali kao što nam jasno i imperativno objašnjava sebe, tako i sebe nudi onom do koga joj je stalo; ništa manje ubedljivo, poručivši „moje telo je kuća za tvoj stih”.
Malo je ovako kompletnih autora koji imaju potrebu da ceo posao zaokruže sami: da napišu, ilustruju, grafički oblikuju… Ali, nije samo u pitanju potreba, već znalaštvo i umešnost u svemu pomenutom, pa ne čudi, što bar na dva mesta jednostavno i samouvereno autorka progovara: „u knjigu obukoh se.” Stoga nam kao posmatračima pruža zaokružen užitak jer posmatramo „one woman show” ili u prevodu na Senkin jezik: „ja sam sopstveni let”.
Utisak je da su Senkine reči lagodne, a ilustracije lagane. Kao takve, prijanjaju za naša čula, stvarajući u nama sopstvene potrebe za ekspresijom. Kakvom god. No, i pored lakoće sa kojom stvara i prenosi zagledanost u svoju unutrašnju sazdanost, znamo da je najteže sebe razumeti. Otuda toliko introspekcija u radu Senke Vlahović; ljubav prema sebi, ali i oštrina i budnost prema svom biću. Nije pravdanje kada kaže „ako preživim samu sebe”, već odgovoran pristup i ozbiljan naum. Kao što je, uprkos toj nesumnjivo ženskoj poetici, Senka Vlahović nam predstavila jedan ozbiljan rad. Bilo da ga posmatramo kao knjigu, bilo kao izložbu, bilo da je u pitanju „red slika i(li) red pesama… ljubav je čista…”.
Olivera Skoko, istoričarka umetnosti
