KAD SAM BILA MALA: PRIRODA I TRADICIJA, intervju za list za decu Bijela pčela, Rijeka, Hrvatska, novembar 2021.
SENKA VLAHOVIĆ
Senka Vlahović (Novi Sad, 1985.) vizuelna je umetnica, ilustratorka i dizajnerka knjiga, autorka stručnih knjiga i tekstova o ilustraciji. Diplomirala je primenjenu fotografiju, i specijalizirala ilustraciju knjige. Master rad na temu Video-ilustracija knjige odbranila je na Akademiji umetnosti u Beogradu. Autorka je sedam knjiga: četiri stručne knjige u oblasti ilustracije (na srpskom i engleskom) i tri umetničke knjige u kojima je objedinila autorski tekst, ilustraciju i dizajn. Dobitnica je ULUPUDS-ove nagrade za najbolju knjigu u oblasti teorije vizuelne komunikacije na sajmu knjiga u Beogradu i Godišnje nagrade ULUPUDS-a za stvaralaštvo u 2017. godini. Autorka je izložbe i projekta Savremeni srpski ilustratori knjiga za decu (Bibiana, Bratislava 2019, SKC, Beograd 2020). Osnovala je i dugi niz godina organizovala međunarodni Festival ilustracije knjige BookILL Fest. Bila je članica međunarodnog žirija Bijenala ilustracije u Bratislavi i više puta učesnik međunarodnog simpozijuma ovog bijenala. Grafički je oblikovala oko 500 knjiga, uglavnom u okviru izdvačke delatnosti Banatskog kulturnog centra, gde radi kao umetnička direktorka. Imala je oko 30 samostalnih izložbi slika, fotografija i ilustracija. Učestvujei na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Članica je ULUPUDS-a i Matice srpske.
Ti
si, Senka, odrastala na selu, gde i danas živiš. Kako je biti na selu?
Od kad znam za sebe, živim na selu. A i pre toga,
još dok sam bila u majčinoj utrobi, boravila sam na Fruškoj gori. Moji
roditelji su tada živeli u jednom malenoj kući nadomak manastira Krušedol. U
prirodi. Odlazila sam kasnije mnogo puta tamo i na osnovu tih prizora i priča,
a i ponekih filmskih scena iz tog perioda gde se pojavljuju moji roditelji, stekla
sam utisak kao da se sećam svog života tamo. Rođena sam u Novom Sadu, a onda su
moji roditelji prešli da žive u porodičnoj kući Vlahovića u Novom Miloševu, u Banatu.
Na tom mestu, u toj kući, gde sam kao novorođenče dospela, naša porodica živi
više od 150 godina. I već sam pomenula dve bitne stavke mog a i mnogih drugih
odrastanja na selu: priroda i tradicija. To su možda i dve važne razlike u
odnosu na život u gradu.
Nisam od onih koji previše veličaju život na selu, danas
je to postalo popularno, niti opet veličam život u gradu. Život na selu ima i
puno prednosti i mana. Pored toga, moje detinjstvo na selu i nije bilo baš
tipično. Ja nisam za, razliku od mnoge dece, na primer, išla da pomažem u
radovima na njivi, niti slušala u svom domu o takvim poslovima. Nisam znala da
razlikujem kombajn od berača, čak do skoro nisam znala ni čemu koji služi, a
viđala sa ih redovno po sokacim i avlijama. Ali sam znala još pre polaska u
školu ko je Botičeli i precrtavala njegovo Rađanje
Venere koje mi je tada bila omiljena reprodukcija u velikoj Jansonovoj Istoriji umetnosti koju sam stalno kao
devojčica prelistavala. Sigurno da nije uobičajeno biti dete umetnika u selu. U
naš dom su često dolazili pisci, akademici, biznismeni, političati, razne javne
ličnosti, televizije... Tako da je moja porodica, pored nekog svakodenevnog seoskog
društvenog života, imala i jedan drugi. Ja od najranijeg doba često nisam imala
sa kim da delim neka umetnička iskustva. Moram priznati da sam bila i pomalo
usamljena. Tako sam spontano, stvarala i oduvek imala neki svoj svet. Kao
paralelni život. Gotovo skriveni. Doduše, verovatno ga i svako dete na neki
način ima.
Čega
se najradije sećaš iz detinjstva?
U jednom periodu mog detinjstva smo svi porodično, moji
roditelji brat i ja, živeli ne u onoj staroj porodičnoj kući koju sam pominjala,
već u jednoj drugoj kući u kojoj ja još uvek živim. Taj period mi je bio najlepši
zbog snažnog osećanja porodičnog zajedništva, zbog ogromnog dvorišta, voćnjaka,
stogodišnjih prelepih kajsija i velikog trema. Jedno vreme smo tamo imali
posebnog kućnog ljubimca, kobilu, koja se zvala Dina. Bila je, po poreklu, rasni
trkački konj. Tata ju je kupio kao ždrebe, i kog smo i mi deca slobodno jahali.
U toj kući sam se uvek osećala drugačije, tamo sam volela da stvaram, i danas
je tako. Tu smo pravili likovne kolonije, primali goste, umetnike, pesnike... Ponekad
bi u večernjim satima dolazila deca iz komšiluka u dvorište, tata bi upalio
vatru, i svi bismo zajedno sedeli i družili se. Tad je u toj kući bila ogromna
biblioteka mog oca, pisca Radovana Vlahovića, koju smo kasnije preselili u naš Banatski
kulturni centar. Sećanja na period detinjstva u Banatu su mi u toj kući najlepša.
Kako
si odlučila da ti crtanje i slikanje bude životni poziv?
Još pre polaska u školu, moja majka, koja se bavi
slikarstvom, često je mene i brata uključivala da zajedno sa njom crtamo i
slikamo. Davala nam je vodene boje, tuš, tempere, sve ono što tako maloj deci
druge majke ne daju da ne bi isprljala kuću. Mi smo istinski uživali u toj
posebnoj igri, a tepisi, stolovi i stolnjaci su redovno imali fleke od boja
koje nisu mogle da se operu. Ta ljubav prema slikarstvu se javila jako rano i
spontano, i iz čiste ljubavi prema stvaranju se razvijala. Tokom osnovne škole
svi smo primećivali kako su moji radovai nastali kod kuće bili lepši,
slobodniji, maštovitiji nego oni u školi. Učitelji i nastavnici su imali takav
pristup deci da ih uče kako treba, a
ne da ih podstiču da budu slobodni u toj stvaralačkoj igri. Moja majka je to
znala, a i ja sam radeći kod kuće osećala drugu vrstu spontanosti, radosti i
slobode. Naravno, i tata bi uvek podržavao taj rad, a umetnici koji bi dolazili
u našu kuću su te crteže gledali i komentarisali. U višim razredim osnovne
škole sam već uveliko samoinicijativno slikala i crtala. Kasnije tokom
Gimnazije su usledili časovi slikanja, prvi konkursi, prve izložbe, pa studije.
Bilo je tu i dilema i lutanja... Ali ta iskra se rodila jako rano u domu, kroz
ljubav i igru, i sama je opredilila moj put.
Između
ostalog, baviš se ilustracijom. Da li „razgovaraš“ sa tekstom koji čitaš i kako
biraš situacije koje ćeš ilustrovati?
Najviše sam ilustrovala i dizajnirala knjige za
odrasle. Važan projekat koji sam realizovala vezano, za ilustraciju za decu, je
izložba Savremeni srpski ilustratori
knjiga za decu za koju sam odabrala radove naših 25 renomiranih ilustratora
za decu i pisala prateći tekst. Izložba je premijerno otvorena u Međunarodnoj
ustanovi umetnosti za decu Bibiana u
Bratislavi, a kasnije u Srećnoj galeriji
Studentskog kulturnog centra u Beogradu i na Festivalu za decu Mamutfest u Kikindi. Ovom izložbom sam
želela da istaknem vrednosti i bagatvsto srpske ilustracije za decu 21. veku.
A kada ja ilustrujem, trudim se da ne prepričavam
tekst slikom, da ne ponavljam već rečeno, već da ponudim čitaocu nešto novo,
istinski autorsko i autentično, jedan bogatiji doživljaj priče, ono što reč ne
može da ponudi. To je jedna od bitnih vrednosti ilustracije u umetničkom
pogledu.
Kako
započinješ da radiš? Šta treba da se desi da počneš nešto novo?
Neka iskra u srcu i u duši koja je poput zaljubljivanja,
ali nije isto. Tada je za mene stvaranje najlepše a doživljaj publike najbolji.
Mogu podsticaji biti i druge vrste, racionalniji, intelektualni, ali su efekat
i percepcija drugačiji. Okušavala sam se i u jednom i u drugom, ali mi je ono prvo
bliskije i istinskije.
U
Beogradu je ovih dana otvorena izložba tvoje knjige „Antologija budućih snova“.
Iz čega se sastojao taj projekat?
Antologija
budućih snova je knjiga koju sam sama
napisla, ilustrovala i dizajnirala. Nazvala sam je i knjigom umetnika. Ona je
umetnički objekat i eksponat na izložbi. Izložba se sastoji od ilustracija koje
se nalaze u ovoj knjizi. Ovakav koncept spajanja knjige i izložbe realizovala
sam više puta, kroz ovu i svoje prethodne dve knjige. Čini se da sam od oba raditelja
nasledila talente, i za pisanje i za slikanje. Samo mi je ovaj drugi važniji i
draži.
Razgovarala Gordana Maletić
