Iz knjige „Banatska Venera i junak Dimitrij” (Banatski kulturni centar, 2020)
Tatjana među javom i međ’ snom:
Kocka je bačena. Nit je prekinuta. Konac crvenog kruga pokidan. Bajku nadjača stvarnost. Zubato sunce otopilo snegove sibirske, zloslutni vetrovi rasterali magle i rosu, i suze, i slast, i žrtvu, i greh, i barjak junaka čelnog, i skrivene tajne, mračne kute, i bezimene vražje oči što iz kraljevskog nesvesnog vire. Tad javi se radost novog rađanja, nove svetlosti, novog izvora i novog Istoka i kaže: „Nek’ si, kocko, bačena! Nek’ si otišla! Nek’ si se otkotrljala u novi-stari svet. Nek’ si zvonkim lupkanjem otkotrljavanja probudila jednu usnulu dušu! Dve duše.“
Jesmo li to mi, Dimitrij, sanjali o rađanju Sunca na Istoku, o čistoti snegova sibirskih i vrelini ljubavi iskonske, čedne, grešne, žestoke, nežne, nestvarne. Nepostojeće.
Dimitrij, ti si samo san. Ti ni ne postojiš. Ti si samo odbegli stanovnik skaske. Izbeglica u mojim odajama. Krcko, Filip, zver, tamo neki Karamazov, neki Strahinja, neki kosovski junak, Lazar, Valijant, krstaš, legionar, jedan banatski junak u plavom krugu čije je srce zvezda...
Ma ti si bekrija! Bećar! Mito, Dimitrij, da li si, strah me od pomisli, da li si bio stvaran?
(Budna sanja. Java u snu. Srce u glavi, razum u srcu, duša na nebu, toplo telo, glava plava, u biserima se davi, kupa, praćaka. Iz ušiju loza niče. Grožđe il` pasulj čarobni, stepenice od pahulja idu ka oknima rajskim...)
Tatjana u plavom krugu:
Sanjam, jasno čujem i glas i eho. Anastasija zove, Dimitrij. Šeta plavu dušu sibirskim šumama, po snegu bez tragova hoda, sa vezom zlatnim u haljini blistavoj. Anastasija, Dimitrij, topi srebrne pahulje ljubavlju slovenskom i kaže, doziva:
„Dođite pod moje okrilje carsko! Vi, koji ste odbačeni, nepriznati, skriveni, nemoćni, stradalni i nesretni, nepravdom obavijeni. Usmrćeni, živi nedorečeni... Primite blagoslov i celiv carski i mučenički!“
Dimitrij, to smo mi... Hajde, idemo! Majka zove! Vetar dobar s naše strane, banatske. Puna jedra moje srce kreću. Hajde, ljubav je to. Vidiš li, osetiš li kako pogled osvaja Istok? Čuješ li golubice u grudima? Ne boj se, imaš snagu u žuljevima. Raduj se, mladost kosu viori, sve zove, sve ide, napred, u pobedu, u pobedu strasti i nečistog! Da na prestolju večno stoji:
Sunce. Duh. Ljubav.
(Matuška pravoslavnaja, beskrajni
plavi krug, zvezda, ponor izgubljenih devojačkih snova i utočište dendija, večitih
putnika, mrguda i bitangi, militara, što nigde skras našli nisu. Nigde sebe. Što
samokažnjavaju svoju ludost jer će je jedino tako zarobiti, a možda će ih neko na
podvižnčkoj trasi samožrtvovanja i pratiti. Il’ u domovini, beskrajnoj, ravnoj,
plodnoj, ocvasti i čekati. Ima li gordosti konca, otpadu tog sumornog samoljublja
što ždere i čistu ljubav duhovnu i onu putenu? Ima li stvarnosti kad se ljubi? Ima
li istine za Tatjanu? Ima li milosti? Prosvetljena il’ luda ona postaje kad se skaska
i java negde sretnu. Dve priče iz različitih svetova. Ovostranog i onostranog. Pesma
i belina papira. Kao jarci na brvnu. Kao dva kraja konca crvenog što u čvor jedan
drugog dozivaju.)
Tatjana, soko ženski:
Sad, kad sam se probudila, i očni mišić naprežem, trepavicama brojim trenutke, prisećam se sna o tebi, banatski junače, bunila slatkog kao pričešće. Otvaram oči širom. Vidim oštro kao soko ženski. Stojim na vrhu brda sećanja. Osluškujem prazninu ledine.
Plovim suvom travom. Zvono. Koraci vuneni.
Oštra travka lagano se njiše.
Gledam u Sunce. Škiljim. Krajičak usne. Osmeh.
(Razmnožila se i raspršila
po pašnjaku u bezbroj cvetova i bubamara. Svaki tračak izrastao iz zemlje njen je
nervni završetak. Sunce je puni energijom. Isceljuje. Oseća neku čudnu slobodu.
Punoću slobode i kreacije. Sopstveni odraz najboljim prijateljem i ljubavlju poznaje.
Raduje se, raduje, spoznaji i životu.)
Tatjana čoveku sa dva imena (jedno je ratnik, a drugo pesnik):
U moru reči i slika, osetila sam protok energije, toplinu duha. Poznala sam da smo, božjim promislom, istog dana rođeni. Videla sam u daljini most na kom bismo se mogli sresti i vinuti, poleteti ujedinjeni, a nesputani. Sanjala sam kako u tvom zagrljaju dobijam krunu dok na pegazu letimo iznad najviših brda, okeana, ravnica i ove moje žitnice plodne, što i tvoja obećana zemlja je, vrli pesniče.
(Dobrovoljnog izgnanstva posle, deset hiljada krugova oko Sunca kasnije,
iz lukovice zatrpane klica ka nebu uzdigla se.)
