(Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2016)
Neobična knjiga priča i pesama Mirjane Brković ilustrovanih
fotografijama Jovane Milanko predstavlja reprezentativan primer spajanja dva
komunikacijska koda, reči i slike, na način koji daje preko potrebnu autonomiju
i jednom i drugom, a da oni, ipak, čine, objedinjeni izdavačkom i dizajnerskom
„rukom”, jedinstvenu i originalnu umetničku celinu ‒ ilustrovanu knjigu koja je
i umetnički objekat sama po sebi.
Fotografije mlade i već afirmisane umetnice Jovane Milanko
nastale su i pripremane kao ilustracije tekstova Mirjane Brković, i to, kao
ilustracije priča, s jedne strane, i pesama sa druge strane, što je već na
početku izazov za autora koji treba da jedinstvenim jezikom vizualizuje piščevu
tvorevinu oba žanra u istoj knjizi. Jovana Milanko je veoma uspešno
fotografijom vizualizovala i jedno i drugo, a opet ostala dosledna svom već
utvrđenom fotografskom principu. Milanko se prvenstveno bavi podvodnom i
morskom fotografijom i filmom, zbog čega je i angažovana da ilustruje knjigu o
Paštrovićima na moru u Crnoj Gori, te je ona svoja iskustva, svoj prepoznatljivi izraz u fotografiji prenela na
ovu knjigu, a da se nije strogo povela piščevim tekstom.
Ona nam je ponudila glavne motive tekstova i pretočila ih iz
pisanog u vizuelni kod: more, penušave talase, staru kamenu kuću, obalu,
zalazak sunca, galebove. Međutim, iako su priče realistične, mi junake ne
vidimo na fotografijama, mi ne vidimo dešavanja iz fabule, ali mi osećamo
stanja kroz koja junaci prilaze, pre svega Marčina kći, junakinja noseće priče
u knjizi. Naročito podvodne fotografije daju sumboličnu sliku stanja Marčine
kćeri koja preispituje svoje dubine, svoje poreklo, korene, koja roni vodama
arhetipa i traži sopstveno biće i identitet.
Mi preko Jovaninih fotografija pre svega osećamo ono što se
nalazi između redova Mirjaninih priča. Mi osećamo toplinu sunca, vode, čujemo
lepet krila galebova, osećamo nežnost talasa na sopstevnom telu, osećamo
glatkoću kamenja, a pesak nam curi kroz prste. Osećamo ustajale mirise
napuštene Marčine kuće, čujemo stara vrata kako škripe...
Fotografije Jovane Milanko su u ovoj knjizi su dobar primer
autonomije ilustracije koja nije sluškinja testa, ona se na njega naslanja,
korespondira sa njim, ali ga na neobičan način i dopisuje. Slično je i sa
pesmama Mirjane Brković. Fotografije Jovane Milanko, istog manira kao i one
koje ilustruju Mirjanine priče, motivski prate poeziju, ali pre svega nose
emociju i ambijent kompatibilan stihovima.
Fotografije
Jovane Milanko su i reprezantativan primer foto-ilustracije koja je u
izdavačkoj praksi veoma prisutna, ali kao takva nedovoljno prepoznata od
stručne javnosti koja ilustraciju najčešće vidi isključivo kao crtež i sliku, a
retko kao fotografiju.
Sa aspekta,
struke ‒ ilustracije, fotografije i grafike knjige ‒ fotografije Jovane Milanko
su primer vredan pažnje. A s aspekta običnog čitaoca, one su, zajedno sa
tekstom Mirjane Brković, spoj reči i slike koji će Vam neverovatno prijati,
opustiti vas, navesti na razmišljanje, odvesti na neka daleka mesta i učiniti
da osetite so kako grize vašu kožu...
Senka Vlahović
(napisano i izgovoreno na promocije knjige „Paštrovski album” u Banatskom kulturnom centru 8. 10. 2016. u
okviru 17. Dana Teodora Pavlovića)
